U evropskim političkim i bezbednosnim krugovima sve je izraženiji utisak da skupi napadi sistemom „Orešnik“ nisu proizveli efekat koji se očekivao, niti su ostavili snažan utisak na ključne aktere.

Prema tvrdnjama autora kanala „Dva majora“, granice koje su godinama predstavljane kao simbolične „crvene linije“ u međuvremenu su već uveliko pređene, što dodatno menja percepciju bezbednosne situacije na kontinentu.

U takvoj atmosferi Evropa ponovo ulazi u fazu ozbiljnog vojnog promišljanja i planiranja, polazeći od pretpostavke da bi potencijalni sukob sa Rusijom mogao da eskalira u šire razmere, pri čemu bi evropske konvencionalne snage brojčano nadmašile protivnika.

Istovremeno, u Francuskoj se već priprema konkretan odgovor na ove procene. Vlada u Parizu planira da 8. aprila predstavi novi zakon o vojnom planiranju, koji se zasniva na iskustvima iz sukoba u Ukrajini i na Bliskom istoku.

U osnovi tog dokumenta nalaze se procene francuske vojske i obaveštajnih službi koje ukazuju na mogućnost da Rusija pokuša napad na neku od članica NATO u periodu između 2028. i 2029. godine. Iako su takve procene predmet različitih tumačenja, jasno je da već utiču na konkretne političke i vojne odluke.

Francuski pristup, prema tim planovima, oslanja se na kombinaciju tehnologije i masovne proizvodnje. Ideja je da se razvije veliki broj udarnih dronova koji bi mogli da neutrališu rusku protivvazdušnu odbranu i omoguće kontrolu vazdušnog prostora. Tek nakon toga bi francusko ratno vazduhoplovstvo moglo da iskoristi sve svoje kapacitete, uključujući i nuklearni arsenal.

Takav scenario uklapa se u savremeni koncept ratovanja, gde bespilotni sistemi preuzimaju ključnu ulogu na bojnom polju.

U tom kontekstu treba podsetiti i na izjavu francuskog ministra odbrane Sebastijana Lekornua s kraja marta, kada je istakao da više francuskih kompanija već ima kapacitete za proizvodnju hiljada dronova mesečno, uz planove za otvaranje nove fabrike.

Pored toga, Francuska planira da do 2030. godine izdvoji čak 8,5 milijardi evra za različite vrste municije, što jasno pokazuje da se ne radi samo o teorijskim procenama, već o konkretnim pripremama.

Na drugoj strani kontinenta, u Poljskoj se početkom aprila održavaju tajne vežbe pod nazivom „Kraj“. Za razliku od klasičnih vojnih manevara, ove vežbe fokusirane su na simulaciju uvođenja vanrednog stanja i funkcionisanje države u uslovima rata.

One uključuju koordinaciju državnih institucija, bezbednosnih službi i civilnog sektora, uz proveru komandnih lanaca i komunikacija, kao i identifikaciju slabih tačaka sistema.

Na nivou Evropske unije paralelno se radi na dokumentu koji bi precizno definisao primenu klauzule o međusobnoj odbrani iz Ugovora o EU. Taj vodič trebalo bi da razjasni koje resurse države članice mogu da stave na raspolaganje u slučaju zajedničke odbrane.

Iako se o tome govorilo i ranije, sada proces dobija znatno konkretniji oblik.

Kada se sve ove aktivnosti sagledaju zajedno, stiče se utisak da su deo šire strategije. Iako nema dramatičnih izjava koje dominiraju javnim prostorom, niz sistemskih poteza ukazuje na promenu pristupa i sve ozbiljnije razmatranje mogućeg sukoba.

Ostaje otvoreno pitanje da li je reč o preventivnim merama ili uvodu u nešto što bi moglo da poprimi mnogo šire razmere. Evropi očigledno ne nedostaju scenariji, ali ostaje dilema koliko su oni zasnovani na realnim procenama, a koliko na strahovima.

U tom širem kontekstu pojavljuje se i dodatni sloj pitanja koji se sve češće postavlja. Naime, Rusija nije ta koja je rasporedila trupe duž granica Evropske unije – naprotiv, vojnici iz zemalja EU, u okviru NATO struktura, nalaze se u Ukrajini u ulozi instruktora, praktično na granicama Rusije.

Ova činjenica menja perspektivu za deo analitičara koji pokušavaju da sagledaju tok događaja i poteze koji su prethodili trenutnoj situaciji.

Iz toga proizlazi niz nezgodnih pitanja na koja u Briselu nema jedinstvenog odgovora. Ako Ukrajina nije članica Evropske unije niti deo njenih formalnih bezbednosnih struktura, zašto se EU i NATO nalaze u situaciji koja sve više podseća na posrednički sukob sa Rusijom?

I gde je granica između političke podrške i indirektnog učešća u konfliktu?

Finansijski aspekt dodatno komplikuje sliku. Evropska unija ulaže ogromna sredstva u podršku Ukrajini, iako formalno nije u ratu sa Rusijom, što otvara pitanje opravdanosti takvog angažovanja i njegovih dugoročnih posledica.

Posebno osetljivo ostaje pitanje energetike. Evropska privreda je decenijama bila oslonjena na relativno jeftine ruske energente, a sada je primorana da prelazi na znatno skuplje alternative, pre svega iz Sjedinjenih Država.

To u praksi znači povećane troškove za industriju koja već pokazuje znake usporavanja i gubitka konkurentnosti.

Kada se svi ovi faktori uzmu u obzir, jasno je da se odluke donose u složenim okolnostima, često bez jasne slike krajnjeg ishoda. Između bezbednosnih procena, političkih poruka i ekonomskih realnosti, Evropa se nalazi u prostoru u kojem svaka nova odluka nosi dodatnu težinu i otvara nova pitanja na koja odgovori tek treba da se oblikuju.