Evropa se našla između dva fronta i vodi tuđe ratove na sopstvenu štetu? Konstatacija koja zahteva obrazloženje zašto je do toga došlo. Prvi front zvanično je aktiviran 24. februara 2022. godine na istoku Evrope, između dve slovenske države, Rusije i Ukrajine. Taj događaj podelio je svet na dve celine, poput hladnoratovske bipolarne podele i otvorio je jednu novu etapu sukoba između atlantističkog Zapada i evroazijskog Istoka. Većina evropskih država, vođene atlantističkim spoljnopolitičkim konceptom, podržale su ukrajinski režim finansijski, tehničko-tehnološki, vojno, diplomatski i logistički, svrstavajući se na jednu od dve zaraćene strane. Drugi front je eskalirao 28. februara 2026. godine na Bliskom istoku između Izraela i Sjedinjenih Američkih Država, sa jedne, i Irana, sa druge strane, čime je još jedna regionalna kriza dobila širi, gotovo planetarni bezbednosni značaj. Linije rascepa na globalnom nivou su slične, produbljen je jaz između Zapada i Istoka, negativni efekti krize dobili su planetarnu dimenziju, a većina evropskih država je još jednom uskladila spoljnu politiku sa atlantističkim konceptom. Ukoliko imamo u vidu reči Karla fon Klauzevica da je rat „nastavak politike drugim sredstvima“ i da je cilj rata vojna pobeda i nametanje političke volje protivniku, opravdano je pitanje „šta to radi Evropa?“. Kada kažem Evropa, mislim na one države koje bespogovorno usklađuju svoju spoljnu politiku sa atlantističkim konceptom na čelu sa SAD.

Prvenstveno, Evropa se nije našla između dva fronta samo u geografskom, već i u političkom, strateškom i civilizacijskom smislu. Semjuel Hantington je pisao o „Sukobu civilizacija“, navodeći da su civilizacijske granice prostor sa izrazitim konfliktnim potencijalom, što se pokazalo na Balkanu tokom devedesetih godina. Danas je ta civilizacijska podela evidentna u zapadnoevropskim državama koje se suočavaju sa različitim civilizacijama, ne samo izvan granica, već i unutar sopstvenih teritorija. Migrantska kriza koja je kulminirala 2015. godine promenila je civilizacijsku kartu evropskog kontinenta, a ukoliko imamo u vidu reči Džozefa Naja da SAD stoje iza te krize, jasno mi je da Evropa ne oblikuje i ne usmerava tokove kriza, već im se prilagođava.

Isto tako, Evropa ne utiče ni na to da li će snositi troškove aktuelnih sukoba ili ne. Prema tome, iako Evropa nastoji da očuva predstavu o sebi kao autonomnom političkom prostoru, kao zajednici naroda, država i vrednosti, realpolitička dešavanja pokazuju da Evropa sve više deluje kao objekat u geopolitičkim previranjima na početku 21. veka. Takav status možemo razumeti ukoliko se osvrnemo na američku pomoć Evropi nakon Drugog svetskog rata. Plan obnove Evrope iliti Maršalov plan od 1947. godine podrazumevao je ulaganje novčanih sredstava u iznosu od oko 13 milijardi tadašnjih dolara za obnovu zapadne Evrope, uključujući i Nemačku, kako bi se stvorio ujedinjeni zapadni blok prema Sovjetskom Savezu. Iza finansijske pomoći i amerikanizacije zapadnoevropskih država krili su se jasni geopolitički ciljevi SAD, koji su se realizovali kroz širenje NATO prema istoku i usmeravanje članica saveza prema atlantističkim ciljevima.

Slabljenje Evrope

Evropske države su u ukrajinskom sukobu nastupile kao politički blok koji je, u najvećoj meri, uskladio sopstvenu spoljnu i bezbednosnu politiku sa atlantističkom vizijom sukoba. Glasovi političara i građana koji su se protivili mešanju u rusko-ukrajinski sukob su marginalizovani. Tako je u javnom diskursu stvorena slika o jedinstvenoj spoljnoj politici većine evropskih država, bez prostora za samostalno promišljanje o rizicima i posledicama. Podrška Ukrajini predstavljena je kao moralna, civilizacijska i strateška nužnost, ali se vremenom pokazalo da Evropa u tom ratu gubi ekonomsku stabilnost, energetsku sigurnost i unutar-političku koheziju. Otvaranje fronta na Bliskom istoku dodatno je istaklo taj problem. Poziv je ponovo upućen Evropi da pokaže lojalnost savezništvu i da uskladi spoljnu politiku sa atlantističkim konceptom. Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan je istakao da rat sa Iranom slabi Evropu. Uprkos tome, evropski lideri ni nakon dva meseca sukoba ne odstupaju od politike sankcija i pritisaka prema Teheranu. Sa tim u vezi, postavlja se pitanje da li rukovodstvo evropskih država može da definiše granice gde prestaje saveznička solidarnost, a počinje žrtvovanje sopstvenih interesa?

Ukrajinski front je pokazao da Evropa više nema luksuz da ratove na svom kontintetu posmatra kao ograničene konflikte. Politika sankcija, prekid energetskih tokova, rast cena, slabljenje industrijske konkurentnosti, veći procenat izdvajanja iz budžeta za odbranu i produbljivanje socijalnog nezadovoljstva, neminovno vode ka dubljoj i sveobuhvatnoj krizi. Takve okolnosti testiraju izdržljivost evropskog modela i pokazuju da su mnoge mere donete u poslednjih nekoliko godina išle na štetu evropskih građana. Poslednja odluka u nizu da se odobri kredit EU od oko 90 milijardi evra Ukrajini i da se uvedu nove sankcije Rusiji nastupila je nakon što je Mađarska povukla veto. Pobeda lidera stranke Tisa Petera Mađara pokazuje jedan novi politički kurs kojim će ići ta država, a jedna od prvih odluka vodi ka produbljivanju jaza između EU i Rusije. To je ono što žele SAD, konfrontaciju Evrope sa Rusijom i sprečavanje ujedinjenja ruskih energenata i nemačke tehnologije. Rodonačelnik nemačke geopolitičke škole Karl Haushofer odgovor na pretnje atlantističkog zapada video je u stvaranju kontinentalnog saveza između Berlina i Moskve. Francuski intelektualac Anri de Grosuvr oslobođenje Evrope od američkog uticaja video je u stvaranju osovine Pariz-Berlin-Moskva, što nam potvrđuje u kojoj meri je konfrontacija sa Rusijom povoljna za SAD, a nepovoljna po evropske države i građane.

Bliskoistočni front je veoma opasan po Evropu budući da utiče na diplomatske, vojne, energetske i trgovinske aspekte, a posledično i na bezbednost evropskog društva u slučaju odmazde koja bi mogla da se ostvari kroz terorističke akte. Kriza na Bliskom istoku uvek je imala šire domete, zbog čega neretko navodim da je to regionalni sukob sa globalnim posledicama. Efekti krize očigledni su kada pogledamo cene energenata, nestabilnost morskih ruta, migracione talase i političku radikalizaciju, koja nije nepoznata evropskim državama. Dakle, iako bliskoistočni front nije na tlu Evrope kao ukrajinski front, posledice i izazovi veoma brzo postaju unutrašnje evropsko pitanje. Zbog toga se evropske države danas ne nalaze samo pred izazovima spoljnopolitičkog pozicioniranja, već i pred testom sopstvene unutrašnje održivosti. Svako produbljivanje krize na Bliskom istoku neminovno jača pritisak na evropske vlade i to na više nivoa: od troškova energije i transporta, preko trgovinskih poremećaja, do pitanja bezbednosti, migracija i društvene nestabilnosti. Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen je istakla da je od početka bliskoistočne krize potrošeno više od 22 milijarde evra na uvoz energenata bez povećanja energetske sigurnosti. Setimo se samo vrtoglavog rasta cena nafte, ograničavanja kupovine goriva, protesta i nestašica u Irskoj, smanjenje globalne proizvodnje nafte i gasa u Francuskoj i slično. I tu nije kraj, produbljivanje krize se očekuje nakon što je Rusija najavila da će 1. maja zaustaviti isporuku kazahstanske nafte Nemačkoj.

Negativne posledice sukoba

Imajući navedeno u vidu, postaje jasno da pozicija Evrope između dva fronta vodi ka iscrpljivanju. Ne vidim način na koji bi Evropa mogla da amortizuje jednu krizu dok se druga ne okonča, jer se sada krize ukrštaju, a SAD zahtevaju evropsko angažovanje. Predsednik Donald Tramp je više puta naglasio da je nezadovoljan angažovanjem evropskih članica NATO u ratu sa Iranom, zbog čega je koristio preteću retoriku. Štaviše, Pentagon je razmatrao suspenziju Španije iz NATO saveza zbog neusaglašavanja sa operacijom na Bliskom istoku. Upravo u tome leži opasnost dva fronta: ne samo u obimu spoljnog pritiska, već i u unutrašnjoj eroziji političke, ekonomske i socijalne stabilnosti Evrope. Osim materijalne cene aktuelnog evropskog pozicioniranja, postoji i ona dublja, politička i civilizacijska. Evropa je dugo negovala sliku o sebi kao prostoru mira, sloboda, demokratije, ljudskih prava i uređenih institucija. Danas se pokazuje da je ta vizija, iako privlačna, bila zasnovana na određenoj iluziji ili, kako bi Tomas Mor rekao, utopiji.

 Evropa, umesto da bude arbitar i faktor stabilizacije, ona sve češće postaje pozadina širih globalnih konfrontacija i prostor na kom se reflektuju negativne posledice tih sukoba. Sa tim u vezi, važno je uočiti da se pod uticajem takvih procesa menja i unutrašnja politička mapa Evrope. Društva postaju nezadovoljnija, politička polarizacija je sve izraženija, a poverenje u vladajuće elite sve slabije. Kako rastu troškovi života i osećaj neizvesnosti, tako jačaju političke snage koje dovode u pitanje dominantan atlantistički kurs, politiku sankcija, pristup migracijama i samu logiku evropskih integracija. Zbog toga jača desnica i narativ o nacionalnim interesima na prvom mestu. Možemo primetiti da desnica u Evropi pokušava da napravi određenu distancu prema predsedniku Trampu. Takvo raspoloženje evidentno je u Francuskoj, Italiji i Nemačkoj. Francuska političarka Marin Le Pen je poručila da se mora držati distanca prema predsedniku Trampu. Sličan stav ima i italijanska premijerka Đorđa Meloni, koja je stala na stranu pape Lava nakon Trampovih napada. I glasovi pojedinih članova stranke Alternativa za Nemačku (AfD) ukazuju na moguće negativne političke posledice održavanja veza sa predsednikom Trampom, povlačeći paralele sa sudbinom Viktora Orbana. U tome vidim vezu između spoljnih frontova koji stvaraju unutrašnje frontove i neslaganja, što povećava šanse da bi moglo da dođe do urušavanja unutar-političke kohezije pod teretom neprekidnih kriza.       Zato pitanje „šta to radi Evropa?“ nije retorička dosetka, već suštinska politička dilema. Da li Evropa još uvek ima snage da misli o sopstvenim interesima? Rekao bih da je Evropa u fazi istorijske inercije u kojoj se donose odluke ne zato što su dobre, već zato što drugačiji izbor nije politički zamisliv. Smatram da bi evropske države morale da se pripreme za nastupajući multipolarni poredak i da u tom kontekstu osmisle strategiju spoljnopolitičkog pozicioniranja i zaštite sopstvenih interesa. Svet se nalazi u procesu stvaranja multipolarnog poretka i države koje žele da se pozicioniraju kao aktivni subjekti u međunarodnim odnosima neizostavno moraju da pripremaju i unapređuju svoje političke, ekonomske, privredne, tehničko-tehnološke, obrazovne, naučne i druge kapacitete.

Naposletku, pokazalo se poslednjih nekoliko godina da Evropa ne živi u vremenu mira, već u vremenu nestabilnosti sa izrazitim posledicama koje su sada osetne i tek će biti. Ratovi koje Evropa nije započela i frontovi koje nije otvorila sve više određuju cenu njene budućnosti. Upravo zato pitanje nije samo koliko dugo Evropa može izdržati dva fronta, već šta će od nje ostati ako i dalje bude pristajala da u tuđim sukobima igra sporednu, a preskupo plaćenu ulogu.