U opširnom božićnom intervjuu za Alo!, episkop remezijanski Stefan, starešina Podvorja Srpske pravoslavne crkve u Moskvi, otvoreno govori o dubokim podelama u Srbiji, ulozi mladih i greškama koje oni prave, odnosima Srba i Rusa, ali i o suštinskoj poruci Božića, koja podseća da mir počinje u srcu svakog čoveka. Ističe da kroz otvoreno srce, iskren razgovor i molitvu svako može doprineti pomirenju i obnovi nade, naglašavajući koliko je važna odgovornost pojedinca za dobrobit zajednice i budućnost naroda.

U vremenu nemira i podela, šta je danas suštinska poruka Božića za srpski narod?
- „Slava na visini Bogu, i na Zemlji mir, među ljudima dobra volja – Mir Božiji, Hristos se rodi!“ Ovaj anđeoski pozdrav upućen pastirima, tj. ljudima čistoga srca okupljenim oko vitlejemske pećine, predstavlja jednu univerzalnu – vanvremensku poruku i svojevrsni poziv na mir među svim narodima. Budući da je mir nešto što je svima preko potrebno, više pomenuti anđeoski blagoslov izrečen pre više od dve hiljade godina, kao što je bio tada, tako je i danas, i te kako aktuelan i bitan. Tim pre ako uzmemo u obzir da među državama i narodima, koji se nalaze u otvorenom sukobu, ima i pravoslavnih hrišćana, spremnih da, u ovim radosnim danima koji su pred nama, uznesu molitve Bogomladencu Hristu širom vaseljene. Ako uzmemo u obzir poznatu istinu kako je za mir potrebno dvoje, dok je za rat dovoljan samo jedan neprijateljski (ne)raspoložen pojedinac, dobra volja biva presudna u vaspostavljanju trajnog mira u celom svetu.

Šta bi, po vašem mišljenju, svaki vernik trebalo da ponese u svom srcu nakon božićne Liturgije?
- Već smo pomenuli kako je osnovna poruka Božića mir i dobra volja. Ako ispunimo ove uslove i otvorimo svoje srce kako bismo u njega primili radost praznika, ono što nam još preostaje jeste jedan dugoročan i optimističan plan da ta radost istraje i potraje. Sveti oci Crkve su često znali da kažu kako se u ljudskom srcu nalaze i dobro i zlo – Bog i đavo, te da od nas samih zavisi koga ćemo izabrati da mu služimo. Onaj čovek čije je srce ispunjeno dobrotom vidi samo dobro – prema rečima pisca čuvenog dečijeg romana Mali princ: „Čovek samo srcem dobro vidi“. Upravo taj i takav pogled na svet jeste odlika pravog i iskrenog hrišćanina. Naš narod ima lepu izreku koja glasi: „Radi kao da ćeš sto godina živeti, a budi spreman – moli se kao da ćeš sutra umreti“. Ovu poruku bi svaki vernik svakoga dana trebalo da nosi u svom srcu.

Da li vam je bilo teško da se naviknete na život u Rusiji i šta vas je tamo najviše iznenadilo?
- Sa čudesnom Rusijom sam se prvi put susreo pre više od tri decenije, kada sam došao da studiram u čuvenoj Moskovskoj duhovnoj akademiji. Od tada, pa sve do danas, slobodno mogu reći da još uvek upoznajem sve tajne ove široke – u svakom smislu te reči, pravoslavne zemlje. I kasnije, kada sam obavljao dužnost starešine Hrama Svetog Save u Beogradu, često sam bio član mnogih delegacija koje su posećivale Moskvu, Sankt Peterburg, ali i unutrašnjost Rusije. Dolaskom na ovaj važan položaj predstavnika naše Srpske pravoslavne crkve pri Patrijaraškom tronu Ruske Crkve, sve poprima potpuno drugačiju dimenziju – prisniju, otvoreniju, ličniju... Verujem da tom mom osećaju doprinose i skoro svakodnevni susreti i razgovori sa našom ruskom braćom, zahvaljujući čemu se menjaju perspektive i razbijaju predrasude kojih, doduše – a što slobodno mogu reći, kod mene nikada nije ni bilo. Ono što dolazi do izražaja kada živite u jednoj takvoj velikoj zemlji upravo je ta širina koju sam pomenuo – na prvom mestu širina ruske duše, spremne da u svakom trenutku i na svakom mestu prigrli drugoga – ne samo nas Srbe.

Kako Rusi doživljavaju Srpsku pravoslavnu crkvu i srpski narod?
- Istorije naša dva naroda, kako crkvena, tako i narodna, toliko su isprepletane da se čini kao da je u pitanju jedna kultura, umetnost, tradicija... Verujem da nimalo neću pogrešiti ako kažem da za Ruse trenutno ne postoji bliži narod od nas Srba. U prilog tome svedoči nam i činjenica kako u Evropi jedino Srbija (i Bosna i Hercegovina zbog Republike Srpske – tj. Srba) nije uvela sankcije usmerene protiv Rusije. Ovo je i te kako važno, prvenstveno za onaj deo ruske populacije (uglavnom mladih ljudi) koji nije u potpunosti upućen u naše viševekovne bratske i iskrene odnose. Još jedna bitna stvar jeste otvorena podrška kanoničnosti Moskovske patrijaršije od strane Srpske pravoslavne crkve, na prvom mestu u vezi sa novonastalom situacijom na tlu Ukrajine. Svega ovoga su ruski narod i Ruska crkva i te kako svesni, zbog čega je neophodno istrajati i očuvati takav stav i politiku kojima se kreće naša državna i crkvena vlast u Srbiji.

Kako iz Moskve vidite stanje u Srbiji – šta vas raduje, a šta vas brine?
- Skoro dve godine aktivno živim i radim u Moskvi, zbog čega sam sprečen da se iz prve ruke, tj. sa lica mesta, upoznam sa svim onim stvarima koje se u poslednje vreme kod nas događaju. Ono što me naročito boli jeste činjenica da se problemi – kojih, na žalost uvek ima na svakom mestu i u svakom društvu – ne rešavaju za stolom, kroz dijalog, već na ulici gde mu nije niti može biti mesto (ulica uglavnom služi za nekakve okršaje...). Na vaše pitanje šta me raduje, a šta brine, odgovorio bih samo jednom rečju: studenti. Bogu hvala, ruski fakulteti i univerziteti su prepuni studenata iz Srbije i Republike Srpske, od kojih jedan deo aktivno učestvuje i u našem parohijskom životu. Upravo ovih dana radimo na osnivanju Svetosavske omladinske zajednice koju čine srpski studenti sa raznih fakulteta, kao i Rusi koji izučavaju srpski jezik i srpsku istoriju. Svi oni su željni znanja, zbog čega su i doputovali u Moskvu, Sankt Peterburg, Nižni Novgorod i druge gradove. Sa druge strane, imamo naše, ali i strane studente u Srbiji, koji, umesto da se uče i obučavaju, predvode proteste koji, uz određene prekide i pauze, traju više od godinu dana. Na taj način u svet šaljemo sliku kako tamo gde vekovima živi naš srpski narod postoje problemi za čije rešenje tražimo uplitanje stranih faktora od kojih nam nijedan, posmatrano istorijski, nikada nije ništa dobro doneo. Prema tome, kao primer našim studentima u otadžbini treba da posluže naši studenti u Rusiji, koji će svojim stečenim znanjem sutra doprineti unapređenju kvaliteta života svoje zemlje i naroda.

Srbija je danas duboko podeljeno društvo. Kako Crkva može da doprinese pomirenju i jedinstvu naroda?
- Maločas sam pomenuo studente. Oni, kao takvi, nipošto ne smeju predstavljati nekakvu destruktivnu snagu u društvu. To nije niti sme da bude njihov poziv i njihova uloga u, kako ste sami rekli, podeljenom društvu. Ono što mi kao Crkva možemo i moramo da uradimo jeste da se više i iskrenije molimo za sve naše ljude, kako bismo prevazišli sva iskušenja koja su nas zadesila. Svakodnevnim služenjem, što je ujedno i misija Crkve ovde na zemlji, jeste svedočenje velike istine kako je spasenje moguće, jer je ono nešto što je zagarantovano svima nama. Na sve naše molitve na bogosluženjima narod odgovara kratko i jasno: „Gospode, smiluj se“. Ako to tražimo i molimo od Gospoda, zašto to isto nismo spremni da učinimo prema svojim bližnjima – pitanje je koje od pamtiveka muči ljudski rod. Dakle, odgovor može biti samo jedan: molitva svakog pojedinca usmerena na uspostavljanje mira među braćom i narodima – što je i osnovna poruka praznika sa početka našeg razgovora.

Kako vi lično pronalazite mir u teškim i izazovnim vremenima?
- Mir je nešto što je danas svima potrebno, a što, nažalost, predstavlja pravi luksuz. On možda i jeste slabo prisutan, ali nije nedostižan. Zbog toga smatram da svi mi – Crkva i narod, moramo da se okrenemo običnom čoveku, prijatelju, bratu, jer se u tome krije spasenje svih nas. Raduje me to što smo pokrenuli SOZ, što imamo priliku da pružimo pomoć mladim studentima kako bi svi oni, koji to žele, dobili mogućnost da se obrazuju na fakultetima širom Rusije. Takođe, tu je i pomoć u lečenju naših ljudi u ruskim klinikama, u šta je naše Podvorje aktivno uključeno. Svako vreme nosi svoje breme – rekao bi naš narod. Ništa nećemo propustiti ako se potrudimo da izbegnemo svakodnevne probleme (svađe i razmimoilaženja) – štaviše, to će nam koristiti da ih u konačnici prevaziđemo. Važno je naučiti se tome da se radujemo malim stvarima, praznicima – Rođenju Hristovom. Zapravo, Božić može da nam posluži kao savršeni povod da novu kalendarsku godinu započnemo kao novi i oboženi ljudi.
Mir Božji – Hristos se rodi!

 Ruska zima ima svoje čari
Šta vam najviše nedostaje iz Srbije dok ste u Moskvi?
- Za razliku od vremena kada sam ovde studirao, Moskva danas izgleda potpuno preporođeno. Kako u pogledu ekonomije, tako i u pogledu privrede, kulture, umetnosti, obrazovanja... Te 2000-te su bile prekretnica u mnogim stvarima, zbog čega slobodno mogu reći da u Moskvi i Rusiji sada imamo sve što nam je potrebno za zdrav i normalan život. Ono što nam nedostaje, a u čemu nam ni naša zemlja ne može preterano pomoći (prvenstveno zbog ekoloških faktora), jeste malo veći broj sunčanih dana. Pa ipak, i ruska zima ima svoje čari – tim pre što su to dani novogodišnjih i božićnih praznika kada je grad obučen u praznično ruho, čemu se najviše raduju oni najmlađi...
 

Kakav je Putin?
Imali ste priliku da izbliza upoznate rusko društvo - kako biste opisali Vladimira Putina kao državnika iz ugla nekoga ko živi u Rusiji? A kakav je utisak ostavio na vas lično?
- Verujem da će se mnogi složiti sa mojim stavom i mišljenjem kako je Bog ruski narod, nakon decenija velikih iskušenja i stradanja, zaista nagradio time što mu je darovao dva prvaka – predsednika i patrijarha, kadra da na pravilan i pravičan način rukovode i upravljaju Crkvom i državom. I jedan i drugi su svesni činjenice da predvode jednu od najmoćnijih država i najmasovnijih pravoslavnih crkava koje mogu uticati na budućnost sveta i ljudske civilizacije uopšte. Za veoma kratko vreme, u Rusiji je učinjeno mnogo, kako na državnom, tako i na crkvenom planu – na prvom mestu u pogledu obnove duhovnosti i poštovanja tradicionalnih porodičnih vrednosti. Na osnovu više susreta i prateći njegov višedecenijski rad, predsednika Putina sam doživeo kao iskrenog vernika i čoveka koji je apsolutno posvećen uzvišenim idealima – etici, moralu, duhovnosti, obrazovanju, umetnosti... Iskreno se nadam da će obojicu Bog blagosloviti telesnom i duhovnom silom, kako bi sve svoje planove sproveli u delo i na taj način Rusiju vratili na mesto koje joj, u globalnom smislu te reči, po pravu pripada. To i jeste ispunjenje njene eshatološke dimenzije „Svete Rusije“ koja čuva pravoslavnu veru i predanje Crkve.