Bila je to jedna od najzatvorenijih, najmoćnijih i najluksuznijih ustanova bivše Jugoslavije. Mesto na koje obični građani nisu mogli ni da pomisle da kroče, dok su kroz njene hodnike prolazili samo pažljivo odabrani kadrovi kojima je poveravana budućnost države.
Danas, više od četiri decenije kasnije, nekadašnja Politička škola Saveza komunista Jugoslavije „Josip Broz Tito“ u Kumrovcu izgleda kao scena iz postapokaliptičnog filma. Hodnicima kojima su nekada odzvanjali govori partijskih funkcionera danas šetaju pacovi, dok se u mračnim prostorijama nastanjuju slepi miševi.
Skrivena među zagorskim brežuljcima, nedaleko od rodne kuće Josipa Broza Tita, ova monumentalna građevina podignuta je krajem sedamdesetih godina kao jedan od najambicioznijih projekata tadašnjeg režima.
Zvanično, bila je obrazovna ustanova namenjena usavršavanju partijskih kadrova. Nezvanično, mnogi su je nazivali „fabrikom crvenih mozgova“, mestom gde su se stvarali budući politički lideri i ideološki čuvari Jugoslavije nakon Titove smrti.
Kada je otvorena 1981. godine, predstavljala je vrhunac tadašnje arhitekture i luksuza.
Kompleks je raspolagao sa oko 150 moderno opremljenih soba, velikim amfiteatrima sa opremom za simultano prevođenje, bogatom bibliotekom, sportskom halom, saunom, brojnim pratećim sadržajima, pa čak i atomskim skloništem projektovanim da izdrži nuklearni napad.
Ulazak u školu bio je privilegija rezervisana za malobrojne.
Polaznici nisu mogli sami da konkurišu. Njih su birale i predlagale partijske organizacije iz svih republika i pokrajina tadašnje Jugoslavije.
Među onima koji su sedeli u njenim učionicama bili su ljudi koji će kasnije igrati značajne uloge u političkim događajima devedesetih godina.
Ali samo desetak godina nakon otvaranja, svet u kojem je nastala počeo je da nestaje.
Pad komunizma, raspad Jugoslavije i ratovi potpuno su promenili sudbinu ovog kompleksa.
U jednom od najvećih istorijskih obrta, nekadašnja škola komunističke elite pretvorena je u prihvatni centar za izbeglice koje su bežale od ratova koji su pratili raspad države.
Nakon odlaska poslednjih izbeglica početkom dvehiljaditih godina, počinje period potpunog propadanja.
Danas su krovovi oštećeni, plafoni urušeni, zidovi ogoljeni, a gotovo sve što je imalo bilo kakvu vrednost odavno je nestalo.
Lopovi su tokom godina odneli radijatore, bakarne cevi, instalacije, nameštaj i tehničku opremu.
Nekadašnje učionice i amfiteatri danas su prekriveni vlagom, prašinom i šutom.
Povremeni posetioci i urbani istraživači još uvek pronalaze ostatke partijskih publikacija, stare knjige i dokumente koji podsećaju na vreme kada je ovo mesto bilo jedan od najvažnijih ideoloških centara Jugoslavije.
Nova nada pojavila se 2019. godine kada je kineska kompanija „Zhongya nekretnine“ kupila kompleks za oko 1,9 miliona evra.
Plan je bio da se nekadašnja politička škola pretvori u luksuzni hotel, kongresni centar i banjski kompleks namenjen pre svega kineskim turistima zainteresovanim za takozvani „crveni turizam“.
Međutim, projekat nikada nije realizovan.
Zbog komplikovanih administrativnih procedura, problema sa transferom kapitala i kasnijeg izbijanja pandemije korona virusa, posao je propao, ugovor je raskinut, a objekat je ostao prazan.
Tako je nekadašnja „fabrika crvenih mozgova“ ostala zarobljena između prošlosti i sadašnjosti.
Nekada simbol moći, ideologije i političkog uticaja, danas je tek ogromna betonska ruševina koja svedoči o tome koliko brzo istorija može da promeni tok i koliko lako nekadašnji centri moći mogu postati mesta zaborava.
Komentari (0)