Rusija je u poslednjih nekoliko godina napravila ogroman iskorak u razvoju kopnenih borbenih robota, a nova analiza pokazuje da ta industrija danas ima realan uticaj na tok rata u Ukrajini. Prema izveštaju kijevskog tink-tenka StateWatch iz aprila 2026. godine, identifikovana su čak 32 modela ruskih kopnenih robotskih sistema, od kojih je većina već korišćena u borbenim uslovima.

Istraživanje, koje se oslanja na ruske medije, društvene mreže i korporativne registre, pokazuje da je najmanje 20 tipova robota potvrđeno u aktivnoj upotrebi na frontu – kako na teritoriji Ukrajine, tako i u Kurskoj oblasti.

Od neuspešnih eksperimenata do masovne proizvodnje

Pre početka rata 2022. godine, ruski projekti kopnene robotike bili su uglavnom eksperimentalni i često neuspešni. Kao primer se navodi sistem Uran-9, koji je tokom testiranja u Siriji više puta gubio vezu sa operaterom i nije mogao efikasno da koristi oružje u pokretu.

Međutim, rat je promenio sve.

Pojava tzv. „zona ubijanja“ – prostora od 10 do 15 kilometara od linije fronta, gde dominiraju dronovi i precizna municija – stvorila je potrebu za mašinama koje mogu da zamene ljude u najopasnijim zadacima.

Ruski vojni i industrijski sistem brzo je reagovao. Broj kompanija u sektoru robotike porastao je za više od 21 odsto u jednoj godini, a u odnosu na 2021. godinu gotovo se udvostručio, dostigavši 563 firme do kraja 2025.

Ključna promena je prelazak na serijsku proizvodnju. Modeli poput „Kurjera“, „Varana“ i „Impuls-M“ sada se proizvode u stotinama primeraka. „Kurjer“, gusenična platforma koja može da nosi do 200 kilograma, postala je najrasprostranjeniji sistem na terenu.

Sankcije ne prate novu realnost

Jedan od najzanimljivijih nalaza izveštaja jeste da većina kompanija koje proizvode ove robote nije pod zapadnim sankcijama.

Od 20 ključnih proizvođača, samo polovina je obuhvaćena američkim merama, dok ih je u Evropskoj uniji sankcionisano svega nekoliko. To znači da ključni proizvođači sistema koji se koriste na frontu i dalje imaju pristup tržištima i komponentama.

Posebno je značajna uloga Kine, odakle dolazi oko 90 odsto elektronskih komponenti koje Rusija koristi. Motori, baterije, mikrokontroleri i drugi delovi uvoze se često pod maskom civilne opreme, što dodatno komplikuje pokušaje kontrole.

Iako ruski kopneni roboti i dalje čine mali deo ukupne vojne logistike – oko 0,2 odsto – njihov taktički značaj je mnogo veći. Oni omogućavaju operacije u zonama gde bi ljudski gubici bili ogromni.

Istovremeno, tehnološka ograničenja su i dalje prisutna: slaba zaštita, ograničen domet baterija i ranjivost na elektronsko ratovanje. Ipak, uz konstantno unapređenje i podršku države, očekuje se dalji rast ove industrije.

Rusija je već pokrenula nacionalni program robotike vredan 300 milijardi rubalja do 2030. godine, što jasno pokazuje da razvoj ovih sistema nije privremena strategija, već dugoročni pravac.

U širem kontekstu, rat u Ukrajini ubrzava globalnu trku u vojnoj robotici. Ono što se danas testira na frontu sutra može postati standard u modernim armijama.

Prozor za reakciju Zapada, kako upozoravaju analitičari, brzo se zatvara.