Stanovnici Grenlanda sve češće razmišljaju o scenarijima koji su im donedavno delovali nezamislivo. U glavnom gradu Nuku ljudi pune zamrzivače, prave zalihe vode i goriva, kupuju agregate i u tišini razrađuju planove za najgori mogući ishod. Iako za sada nema panike, strah je prisutan – posebno zbog poruka koje stižu iz Vašingtona.

Ulrike Andersen (40) već ima jasan plan ako bi Sjedinjene Američke Države krenule u vojnu akciju protiv Grenlanda. Sa svojom ćerkom bi odmah napustila dom.
– Nekada sam bila spremna da dam život za svoju zemlju. Ali kada sam postala majka, sve se promenilo – kaže Andersenova, koja je jedna od mnogih stanovnika Nuka koji danas razmišljaju o bekstvu.

Povod za ovakva razmišljanja su izjave američkog predsednika Donalda Trampa, koji je više puta otvoreno govorio o nameri da SAD preuzmu kontrolu nad Grenlandom – ogromnim, samoupravnim ostrvom u sastavu Danske, bogatim retkim mineralima i od ključnog strateškog značaja u Arktiku.

Za sada među Grenlanđanima nema otvorene panike. Supermarketi u Nuku su i dalje dobro snabdeveni, nema stampeda ni praznih rafova, a vlasti nisu izdale zvanična uputstva za ponašanje u slučaju vojne pretnje. Ipak, mnogi potajno prave lične planove.

– Razmišljam gde bih mogla da se sakrijem i koje lekove bismo morali da nabavimo – rekla je studentkinja Nunu Binzer (35), dodajući da još uvek nije krenula u konkretnu kupovinu.

Dva plana za bekstvo

Andersenova, koja radi u turizmu, smatra da rat više nije nezamisliva opcija. Zbog toga je pripremila dva različita plana bekstva za sebe i svoju pastorku Anike (12).

Ako bi, kako kaže, došlo do postepenog preuzimanja vlasti, porodica bi pokušala da avionom ode u Dansku. Međutim, u slučaju iznenadne i nasilne akcije, plan je daleko rizičniji – čamcem bi pobegle do udaljene kolibe uz fjord.

– Nuk ima oko 20.000 stanovnika i iz njega se može izaći samo morem ili vazduhom. Mi znamo da lovimo, da pecamo i da živimo od prirode. Navikli smo na ekstremne uslove – objašnjava ona.

U tom scenariju, njeni roditelji, oboje u sedamdesetim godinama, morali bi da ostanu u gradu.
– Bilo bi im preteško da idu s nama i to bi oslabilo grupu – kaže Andersenova.

„Potrebni smo jedni drugima“

Ipak, nisu svi spremni da napuste ostrvo. Preduzetnica Inger Olsvig Brant (62) kaže da ne planira da beži.

– Ostaću. Pokušaću da pomognem svojoj zemlji dok god imam snage – rekla je ona.
– Lako je pomisliti da možemo jednostavno da odemo, ali nas je malo i potrebni smo jedni drugima.

Dok se geopolitičke tenzije pojačavaju, Grenlanđani balansiraju između razuma i straha, svakodnevnog života i priprema za scenario za koji se nadaju da nikada neće doći.