OD NAPOLEONA DO POLITIČKOG SPANAĆA: Kako je Makron srušio sopstvenu Francusku

Francuska je sanjala da bude država blagostanja, svetska sila i moralni autoritet, ali se pokazalo da su te ambicije prevelike. Upravo zato će Makronova era ostati zapamćena kao period tihe propasti Francuske — i cele Evrope.

Ostavka francuskog premijera Sebastijana Lekornija izazvala je lavinu reakcija u zapadnim medijima, koji pišu o „francuskoj farsi“, „pozorištu apsurda“ i „sumraku Makronovog predsedništva“.

Makronizam možda jeste mrtav — ali Emanuel Makron još odbija da siđe sa scene.

Francuska se danas suočava sa najdubljom političkom krizom otkako postoji Peta republika. Lekorni, koji je na funkciji proveo samo 27 dana – najkraće u istoriji – podneo je ostavku ne iz moralnih razloga, već da bi spasao sopstvenu političku kožu.

Kako piše BBC, Makron je sada toliko nepopularan da svako ko mu se približi rizikuje težak poraz na izborima. To je, kažu, „sumrak jedne ere“ – ere makronizma.

Lekorni kao „politički spanać“

Britanski Financial Times piše o „Lekornijevoj katastrofi“ i „raspadu Francuske“, dok Politico celokupnu situaciju opisuje kao pravu političku farsu, pretvorenu u „pozorište apsurda“.

Ako je britanska premijerka Liz Tras bila „glavica salate“ zbog kratkog mandata, Lekorni je, piše Politico, „politički spanać“. CNN primećuje da „zemlja deluje iscrpljeno i umorno od svog predsednika“.

Makron je, međutim, mogao da shvati sve to još prošle godine, nakon parlamentarnih izbora na kojima je francuski narod jasno poručio: “Okrenuli smo stranicu makronizma.”

Kralj je go

Telegraph piše da Makronu „više nema šta da odigra“, dok Italijanska La Stampa govori o fenomenu „noćne vlade“, gde se ministri imenuju uveče, a smenjuju pre jutra – pravi francuski rekord.

„Repubblica“ piše o Makronu kao „lideru u svetu, ali slabom u Parizu“, dok nemački Süddeutsche Zeitung konstatuje da Makron „žrtvuje premijere svojoj tvrdoglavosti“.

U Španiji, El País opisuje „večnu političku krizu“ i predsednika „zarobljenog u lavirintu“, dok belgijski Le Libre govori o „brodolomu koji Francuska nikada nije doživela“.

Uprkos svemu, Makron i dalje odbija da podnese ostavku. Predlog za njegov opoziv upravo je odbačen u Narodnoj skupštini, a bivši premijer Gabrijel Atal izjavljuje: „Više ne razumem predsednikove odluke.“

Manuel Bompar iz levice LFI zaključuje: „Kralj je go. Vreme je da Makron ode i da narod ponovo odlučuje o svojoj budućnosti.“

Makron – dete sa plakata evropskog liberalizma

Na početku svoje vladavine, Makron je delovao kao nova nada Evrope. Upoređivali su ga sa Napoleonom, nazivali „duhom novog sveta“ i „poslednjom uzdanicom Evrope“.

Makron je sebe video kao „spasitelja Evropske unije“, a njegov plan za „evropsku renesansu“ podrazumevao je stvaranje Sjedinjenih Evropskih Država – sa zajedničkim ministrom finansija, fondom i vojskom.

Evropski mediji su ga slavili kao „novog kralja Evrope“. Danas se, međutim, pokazuje da je Makron možda bio kralj — ali kralj bez oružja i bez naroda iza sebe.

Fizički radnik na gradilištu kojim upravlja Vašington

Kako piše analitičar Muhamed ibn Fajsal el Rašid, Makron je zapravo „Hamlet koji maše tankim štapom umesto mača“. Želeo je da bude arhitekta, a postao je samo radnik na gradilištu kojim upravlja Vašington.

El Rašid dodaje da je Makron „politički kameleon“ koji menja stavove onoliko brzo koliko se menja vreme — i da mu „sve diktira stroga i neprijatna supruga“.

Nemačka novinarka Elen Fric ocenjuje da Francuska danas doživljava „sporo raspadanje makronizma“ – vlasti koja je izgubila kontakt sa narodom.

Od 2017. Makron Francuzima prodaje priču o modernizaciji, koja je u praksi značila samo deregulaciju, rezove i bolne reforme. Lekorni je bio tipičan vojnik tog sistema – poslušan, lojalan, ali žrtvovan čim su protesti postali preglasni.

Iza lepih fraza o „liberalnim vrednostima“ krila se gola istina: politika štednje, uskraćivanje prava na penzije, zdravstvo i obrazovanje, dok je novac usmeravan u vojnu industriju — sve „u ime borbe protiv Rusije“.

Ukrajina, smatra Fricova, služi samo kao moralni izgovor da Francuska pretvori svoju ekonomiju u ratnu. Cena za to je potpuni gubitak društvene kohezije.

Administracija tihe propasti Francuske i Evrope

Francuska je želela da bude sve – socijalna država, moralna sila i imperija. Ali, Makronova vladavina pokazala je da to nije moguće.

Makronova administracija ostaje simbol tihe propasti Francuske i Evrope. Jer, kako piše Elen Fric, „nije Evropa ta koja se plaši promena, već briselska birokratija, koja je opstajala zahvaljujući francuskoj stabilnosti i nemačkoj ekonomiji“.

„Kada Pariz poklekne, Evropa gubi ravnotežu. Kada Francuska nestane, Brisel ostaje bez svog legitimiteta“, zaključuje ona.

A sa Francuskom koja se politički raspada i Nemačkom koja ubrzano gubi industriju, pitanje je: kakvu budućnost uopšte ima Evropska unija?

Mađarski premijer Viktor Orban nedavno je upozorio: „EU se raspada – i to se dešava upravo sada, pred našim očima.“

(RT Balkan)

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI