Kristina Iglendža iza sebe ima vrlo težak period u kom je, tokom perioda vojne akcije "Oluja", ostala bez doma.
Svojevremeno je javno govorila o tome i otkrila na koji način ju je život očsvrsnuo.
- Došla sam iz Dalmacije za vreme rata i život me je očvrsnuo od malih nogu. Naučila sam da u životu moraš da ideš jako, snažno i strastveno, nema odustajanja. Mogu i da padnem i da ne uspem, otresem kolena i nastavim dalje dok ne dođem do svog cilja. Džabe ti lepota i pamet ako nemaš hrabrosti. Ne plašim se ničega, osim Boga. Ne kritikujem sebe za greške iz prošlosti, nego to prihvatim i iz toga izvlačim pouke i stvari koje ne bi trebalo da ponavljam - rekla je Kristina.
"Nisam imala gde da spavam"
Dolazak iz Krajine za Beograd nije bio lak ni za nju, ali ni za njenu porodicu koja je najteže trenutke prebrodila zahvaljujući ljubavi i međusobnoj podršci.
- Mislim da me je to dosta formiralo kao osobu, jer sam bila devojčica od devet godina koja je bila potpuno svesna svega. Preko noći ostaneš bez ičega, dođeš u koloni i nemaš gde da spavaš, škole te teško prihvataju jer si stranac. Svega se sećam kao da je juče bilo. Kada gledaš majku koja plače i koja ne može da ti da za užinu, bori se kao i otac, to te nekako oformi - prisetila se Kristina, a potom nastavila:
- Zato sam jako mlada počela da radim, kao klinka sam prodavala sladoled, radila u kafiću. Mene ništa nije bilo sramota, jer moji nisu imali da mi pruže. Bila sam svesna da nemaju, ima li gore boli nego da vidiš majku koja plače i ne može detetu da pruži osnovne stvari? Hvala Bogu ostali smo živi, zdravi, najbitnije je kada čovek ima porodicu i podršku, bitan je oslonac koji dobijaš - rekla je voditeljka u razgovoru za Grand.
"U Krajini pravoslavne sveće nikad niko ugasiti neće"
- Oluje se ne sećamo samo 4. avgusta. Ona ne staje u jednu objavu, stori, ni u jednu fotografiju sa crno-belom svećom. Ona se nosi u srcu svakog dana. Oluja je rana koja nikad ne zarasta. Ona je suza u oku majke koja je poslednji put poljubila prag kuće. Ona je krik starca koji je ostao da brani ognjište, jer drugo nije imao. Oluju pamte oni koji su kroz nju prošli. Ne oni koji je povremeno pomenu, već mi koji smo je preživeli. Ne jednom godišnje, već svakog dana. Pamte je kroz tišinu, kroz nemir, kroz nepravdu koja nikada nije dobila ime, a kamoli kaznu - napisala je Dubaićeva, pa dodala:
- Samo mi znamo šta je Krajina bila, išta i dalje jeste. Dok drugi izgovaraju njeno ime, mi je osećamo, ona živi u nama. U Krajini pravoslavne sveće nikad niko ugasiti neće, jer ona gori u nama, jače nego ikad. Živi Krajina u svakom od nas koji je ne damo zaboravu, u nama koji znamo ko smo, odakle dolazimo i čije kosti u toj zemlji počivaju. Zato je mi nećemo zaboraviti. Nikada. Jer kad zaboravimo, onda su nas zaista pobedili. Mi nismo ni zaboravili, ni oprostili. Nosimo svoje stradanje dostojanstveno, ali nećemo dozvoliti da ga svet zaboravi jer to nije bila "akcija", to je bio pogrom. To nije bila "pobeda", to je bio zločin. I mi, deca prognanih, unuci spaljenih domova, krv prećutanih žrtava, mi smo glas koji neće umuknuti. A dok god ima nas, Krajina nije pala, samo je prognana - zaključila je Željana.
"Sve nestade u jednoj minuti"
Među proteranim Srbima bio je i proslavljeni pevač Mirko Pajčin, poznatiji kao Baja Mali Knindža , koji je na današnji dan pre pet godina objavio pesmu "4. avgust".
Numera govori o tome kako su izgledali dani svih Srba koji su bili primorani da napuste svoja večna ognjišta, a tokom svih ovih godina izaziva najdublje emocije svakoga ko je posluša.
U nastavku prenosimo telst pesme u celosti:
Plakao bi kao malo dete
kad se setim devedeset pete
i četvrtog avgusta u podne
kad sam kren'o ispred kuce rodne
Plače nebo nad mojim Gubinom,
nad srušenom kućom Neđukinom.
Tužno Troglav u maglama ćuti,
sve nestade u jednoj minuti
O Dinari svojoj pesme pišem,
voleću je dok živim, dok dišem.
Draga mi je svaka njena stena
sa tamjanom što je okađena
Što ne palim tamo slavsku sveću
to im nikad oprostiti neću
što se soko u ravnici budi
nek' im Gospod 'mesto mene sudi
BONUS VIDEO:
Komentari (0)