Potresne ratne priče iz Ukrajine tokom 2025. godine govore o mladim regrutima, povratnicima iz zarobljeništva, amputiranim veteranima i vojnicima koji su preživeli nezamislive uslove na linijama fronta.

Rat u Ukrajini tokom 2025. godine ne donosi samo strateška pomeranja i političke potrese. Pre svega, on predstavlja neprekidan test ljudske izdržljivosti, hrabrosti i granica fizičke i psihičke snage. Iza suvoparnih statistika i izveštaja sa ratišta stoje ljudi — vojnici i civili — čije sudbine oslikavaju pravu cenu ovog sukoba.

Ovo su njihove priče.

Mladi regruti: od sna o domovini do frontovskog pakla

Program masovnog uključivanja mladih (uzrasta od 18 do 24 godine), koji je zvanično pokrenut tokom 2026. godine, imao je za cilj da popuni sve tanje redove Oružanih snaga Ukrajine. Međutim, realnost se pokazala znatno surovijom od očekivanja.

Prema jednom međunarodnom istraživanju, od jedanaest mladića koji su potpisali ugovore u proleće 2026. godine i ubrzo poslati na prve linije fronta, nijedan nije ostao u aktivnoj službi. Četvorica su teško ranjena, trojica se vode kao nestali, dvojica su napustila jedinice, jedan je ozbiljno oboleo, dok je jedan izvršio samoubistvo.

Jedan od njih, dvadesetogodišnji Pavlo Broškov, u rat je otišao sa nadom da će zaraditi dovoljno novca kako bi obezbedio kuću za suprugu i tek rođenu bebu. Tri meseca kasnije pronađen je teško povređen na bojnom polju.

„Nisam se bojao smrti. Najviše me je bilo strah da više nikada neću videti ženu i dete“, ispričao je nakon evakuacije.

Ova sudbina jasno pokazuje koliki je pritisak stavljen na mlade, neiskusne vojnike i koliko je bila visoka cena obećanih bonusa i patriotskih poruka.

Povratnici iz zarobljeništva: spašeni, ali trajno promenjeni

Početkom 2025. godine, javnost je saznala za veliku razmenu zarobljenika u kojoj je oslobođeno oko 230 ukrajinskih državljana — vojnika, pripadnika Nacionalne garde, ali i civila.

Među njima je bio i četrdesetšestogodišnji Ruslan Feleščuk, otac troje dece, koji je pre rata radio u prehrambenoj industriji, a potom se dobrovoljno prijavio da brani zemlju. Nakon povratka iz zarobljeništva, stigao je kući sa teškim telesnim povredama.

„Nije mogao da hoda, jedva je disao“, svedoči njegova ćerka.

Slična je sudbina i jednog sanitetskog instruktora iz Lavova, koji je skoro dve godine proveo u zarobljeništvu. Njegova supruga čula ga je tek nakon dvadeset meseci i opisala ga kao čoveka u „užasnom fizičkom i psihičkom stanju“.

Ove priče pokazuju da sloboda ne znači kraj patnje — za mnoge povratnike zarobljeništvo ostavlja trajne, nevidljive ožiljke.

Heroji sa ožiljcima: amputirani, ranjeni i odlučni da nastave

U tekstovima objavljenim tokom 2025. godine, predstavljene su sudbine ljudi koji su se još 2022. godine prijavili da brane svoju zemlju.

Među njima je i četrdesetčetvorogodišnji Vadim Burej, koji je teško ranjen kada je antitenkovska raketa pogodila vozilo u kojem je prevozio opremu. Eksplozija mu je razorila obe noge, što je dovelo do dvostruke amputacije.

Uprkos svemu, Vadim se oporavio, naučio da hoda uz pomoć proteza i danas radi u logističkoj podršci daleko od linije fronta. „Život se nije završio“, ponavlja.

Tu je i Oleksandra, nekadašnja modna stilistkinja i majka iz Krima, koja je ostavila civilni život i obukla uniformu. Tokom napada na aerodrom Hostomel bila je među prvim braniocima, svesna da je stari život zauvek iza nje.

Njihove priče govore o potpunoj transformaciji običnih ljudi u ratnike — sa teškim fizičkim gubicima, traumama i neumoljivom borbom da se opstane.

Slom nade: dezertiranja i kriza mobilizacije

Pored pogibija i zarobljeništva, 2025. godina donela je i duboku krizu u ukrajinskim vojnim redovima. Sve veći broj vojnika napušta položaje, odbija povratak ili dezertira.

Od početka rata zabeleženo je više stotina hiljada slučajeva odsustva bez dozvole, dok je tokom 2026. godine, u samo sedam meseci, registrovano oko 100.000 novih slučajeva.

Razlozi su višestruki: potpuna iscrpljenost, nedostatak rotacija, neadekvatna obuka, loša oprema i stalna izloženost smrti bez jasne perspektive kraja rata.

Život posle fronta: trauma, praznina i borba za normalnost

Za one koji prežive — rat ne prestaje izlaskom sa položaja. Sledi dug proces rehabilitacije: učenje hodanja, borba sa nesanicom, tišinom i sećanjima koja ne blede.

Veterani, bivši zarobljenici i ranjenici danas balansiraju između uloge heroja i uloge pacijenata, roditelja i građana koji pokušavaju da pronađu smisao u svetu koji se zauvek promenio.

Zaključak: rat je više od linije fronta

Sudbine poginulih, ranjenih, zarobljenih, dezertiranih i preživelih razbijaju apstraktan pojam „ratnih gubitaka“ i pretvaraju ga u imena, lica i živote.

2025. godina pokazala je da je rat u Ukrajini brutalniji nego što većina može da zamisli. On se ne završava pucnjavom — traje u bolnicama, rehabilitacionim centrima, u porodicama i u sećanjima onih koji su uspeli da prežive.

Ove priče nisu samo svedočanstva. One su upozorenje: kada rat postane „svakodnevica“, najveću cenu uvek plaćaju ljudi — ne statistike.