Poput kugle za rušenje koja je izmakla kontroli i divlje se njiše tamo-amo, Donald Tramp razara međunarodni poredak bez mnogo razmišljanja o posledicama. Bez koherentnih strategija, funkcionalnih planova ili doslednih ciljeva, on impulsivno demonstrira moć prelazeći iz jednog krhkog regiona, ratne zone i složene geopolitičke situacije u drugu, ostavljajući za sobom bedu, konfuziju i ruševine. Tipično za njega, potom proglasi lažnu pobedu, zahteva od drugih da poprave štetu i plate račun, a zatim traži nešto novo što može da uništi.

Predsednik SAD ove sedmice ulazi u još jedno međunarodno minsko polje – napeti sukob između Kine i Tajvana – kada otputuje u Peking na dvodnevni samit sa predsednikom Si Đinpingom. Posle niza ponižavajućih političkih neuspeha u vezi sa Ukrajinom, Gazom, NATO-om, Grenlandom, a sada i Iranom i Libanom, Tramp očajnički želi diplomatski uspeh kojim bi mogao da se pohvali kod kuće. Međutim, njegove nade u trgovinske sporazume koji bi mu doneli političke poene zasenjene su njegovim najnovijim ratom po izboru. Potrebno mu je obećanje Sija da Kina neće naoružavati Iran ukoliko dođe do nastavka otvorenog sukoba – kao i pomoć Pekinga u održavanju otvorenog Hormuškog moreuza kao dela mogućeg okvirnog mirovnog sporazuma.

Slabost Trampove pozicije pred samit podstiče spekulacije da bi smanjena američka podrška Tajvanu mogla biti cena koju će Si tražiti za saradnju. Si zna da je rat protiv Irana duboko nepopularan među američkim biračima. Tramp je gotovo univerzalno okrivljen za rast globalnih cena energije, hrane i lekova. Evropski saveznici odbili su da ga spasavaju, Rusija neopravdano profitira od visokih cena nafte, dok najsiromašnije države snose najveći teret. Tramp ne pobeđuje ni vojno, što pokazuje i njegov nedovršeni i promenljivi projekat „Sloboda“. On očajnički pokušava da pobegne iz močvare koju je sam stvorio – i da smanji prednost koju Kina ima.

Kako će Si gledati na svog izuzetno besnog gosta? Za Kinu je Tramp poklon koji ne prestaje da daje. Zahvaljujući njemu, Sjedinjene Američke Države se širom sveta sve više posmatraju kao agresivan potencijalni neprijatelj ili nepouzdan saveznik sklon izdaji. Gubitak američkog uticaja i moći predstavlja dobitak za Peking: Trampova nestabilnost pomaže Siju da predstavi Kinu kao novog čuvara globalne stabilnosti. Kriza sa Iranom odvlači američke snage iz Azije – SAD sada imaju dve udarne grupe nosača aviona na Bliskom istoku – i smanjuje sposobnost Vašingtona da brani Tajvan i regionalne saveznike od buduće kineske agresije.

Loša strana za Sija jeste negativan uticaj rata na cene energije, svetsku trgovinu i izvoznu potražnju, u trenutku kada kineska ekonomija već ima ozbiljne probleme. Prošle godine Kina je kupovala oko 80 odsto iranske nafte – pošiljki koje američka mornarica sada blokira. Do sada je Peking uglavnom uspevao da nadomesti nestašice koristeći rezerve, oslanjajući se na zelenu energiju i kupujući više nafte od država poput Brazila i Rusije. Međutim, za najvećeg svetskog uvoznika sirove nafte bezbedna i pouzdana plovidba kroz Hormuški moreuz od presudnog je značaja.

Kina poziva obe strane da prihvate pregovaračko rešenje. Prošle sedmice ugostila je direktne razgovore sa iranskim ministrom spoljnih poslova Abasom Aragčijem i podržava pakistanske posrednike. Podsećajući na uspešno kinesko posredovanje između Saudijske Arabije i Teherana 2023. godine, zabrinute zalivske države računaju, poput Trampa, na sposobnost Pekinga da utiče na svog iranskog saveznika, sa kojim je Kina 2021. pokrenula „sveobuhvatno strateško partnerstvo“. Si se pritom ne plaši da se suprotstavi Trampu. Nedavno je upozorio na povratak „zakona džungle“.

"Da bismo očuvali autoritet međunarodnog prava, ne možemo ga koristiti kada nam odgovara, a odbacivati kada nam ne odgovara", rekao je Si.

Ideja koja se čuje u Vašingtonu, da je otvorena američko-izraelska agresija na Iran naterala Sija na saradnju i da će obuzdati kineske ambicije prema Tajvanu i Južnom kineskom moru, bila bi uverljivija da je rat zaista uspeo. Umesto toga, Tramp je razotkrio ograničenja američke moći, kako vojne tako i političke, i pokazao zapanjujući nedostatak strateškog razumevanja. Iako preferira miran ishod, Sijev glavni prioritet neće biti izvlačenje Trampa iz bliskoistočne krize. A ukoliko to bude želeo, poseduje sredstva da produži američku noćnu moru širenjem prikrivene vojne podrške Iranu – kao što je činio Rusiji tokom rata u Ukrajini.

Tramp deluje svestan tog rizika. Prošlog meseca poslao je pismo Siju tražeći da Kina ne isporučuje oružje Teheranu, a kasnije je rekao da je dobio uverenja da Peking to neće činiti. Međutim, Fondacija za odbranu demokratija, konzervativni američki istraživački institut, tvrdi da Kina već obezbeđuje Iranu hemikalije dvostruke namene za balističke rakete, satelitske podatke o američkim vojnim kretanjima, resursima i bazama, kao i pomoć u zaobilaženju sankcija i pranju novca. Moguće je da bi još otvorenija vojna pomoć mogla stići Teheranu ukoliko Tramp ponovo započne bombardovanje ili ne zadovolji Sija tokom samita.

Za čoveka koji voli da tvrdi da drži sve karte u rukama, američki predsednik bi mogao da shvati da mu ozbiljno nedostaju aduti kada sedne za sto sa Sijem. To je upečatljiv pokazatelj geopolitičkog haosa koji je Tramp stvorio. Njegova strategija nacionalne odbrane za 2026. godinu navodi da je odvraćanje Kine u Indo-pacifičkom regionu prioritet od najveće važnosti. Ipak, Tramp je ozbiljno kompromitovao američku poziciju opsesijama i pristrasnošću prema Bliskom istoku. Kao i obično, drugi bi sada mogli da plate cenu njegove nesposobnosti. Zato bi Tajvan – kao i američki saveznici Japan, Južna Koreja i Filipini – mogli biti ozbiljno zabrinuti.

Sijev glavni spoljnopolitički prioritet nije Bliski istok. To je ujedinjenje komunističke Kine sa faktički nezavisnim i demokratskim Tajvanom – lični projekat političkog nasleđa koji je više puta pretio da će ostvariti silom. Planeri Pentagona veruju da bi kineska vojska, koja se ubrzano širi, mogla biti spremna za invaziju već naredne godine. Tajvanske snage brojčano su daleko slabije, dok su političke partije na ostrvu i dalje duboko podeljene oko povećanja vojne potrošnje i pitanja da li treba težiti bližim vezama sa Pekingom.

Sjedinjene Američke Države tvrde da se njihova politika podrške statusu kvo kada je reč o Tajvanu nije promenila. Međutim, Tramp je poznat po nepredvidivosti kada je Tajvan u pitanju. Često daje kontradiktorne, ponekad alarmantne izjave. Govoreći o Sijevim namerama, nedavno je rekao da je eventualna invazija „njegova stvar“ – formulacija koja sugeriše da ga nije previše briga, iako je dodao da bi bio „veoma nezadovoljan“ ako bi Kina izvršila invaziju.

Suštinsko pitanje samita glasi: da li će oslabljeni i nadigrani Tramp smanjiti američku podršku Tajpeju u zamenu za kinesku pomoć oko Irana i povoljne sporazume o retkim mineralima i uvozu poljoprivrednih proizvoda? Ozbiljna pitanja postavljaju se i o dubini Trampove posvećenosti Južnoj Koreji i Japanu – posebno u trenutku kada tenzije između Pekinga i Tokija rastu, delimično zbog Tajvana – kao i o njegovoj sposobnosti da natera Kinu da obuzda Severnu Koreju, agresivnu i nepredvidivu državu koja, za razliku od Irana, zaista poseduje nuklearno oružje.

Drugim rečima, da li će Tramp u Pekingu proglasiti još jednu lažnu pobedu na svetskoj sceni dok istovremeno izdaje američke saveznike, ponovo se dodvorava antidemokratskom i antizapadnom diktatoru i nepromišljeno ruši decenije pažljivo građene diplomatije koja je do sada sprečavala rat u Pacifiku zbog Tajvana?

Ove sedmice, velikim delom zahvaljujući Trampu kao rušitelju, sve ukazuje na slabljenje pozicije Sjedinjenih Američkih Država kao vodeće svetske sile. Svojim nespretnim potezima ovaj čovek, koji malo zna o geopolitici, doveo je Kinu u poziciju vozača.