U trenutku kada se sve češće govori o globalnim bezbednosnim rizicima, iz Moskve stižu poruke koje ne prolaze nezapaženo.

Procene pojedinih ruskih zvaničnika idu toliko daleko da sugerišu kako bi primena nuklearnog oružja mogla postati realnost i pre kraja ove godine, naročito u svetlu zaoštravanja situacije na Bliskom istoku.

Takvu ocenu izneo je lider Ruskog saveza veterana Avganistana oficir Franc Klincevič u razgovoru za „Vesti“, dodajući da u Vašingtonu, kako on tvrdi, i dalje postoji uverenje da su dovoljno zaštićeni i da bi eventualni odgovor Rusije na teritoriji SAD bio malo verovatan.

Na drugoj liniji ove priče, ali ne nužno manje važnoj, nalaze se izjave iz same Državne dume. Član odbora za odbranu Andrej Kolesnik reagovao je na tvrdnje stalnog predstavnika Rusije pri UN u Ženevi Genadija Gatilova, koji je govorio o razradi scenarija koordinisanog nuklearnog udara NATO-a na ruske ciljeve.

Kolesnik ne ostavlja mnogo prostora za dilemu – ukoliko bi postojala apsolutna sigurnost, kako kaže, „sto odsto“, da Alijansa sprema takav potez, Rusija bi mogla da odgovori preventivno.

„Ako budemo potpuno sigurni da će uslediti nuklearni udar na nas, mislim da možemo reagovati unapred. Takvi planovi više liče na pripreme za kraj Evrope“, naveo je Kolesnik, birajući formulacije koje, čak i kada se ublaže, nose ozbiljnu težinu.

U tom tonu nastavlja i dalje, podsećajući da ruske oružane snage i sistemi protivraketne odbrane nisu statični, već se konstantno unapređuju.

To je, po njegovom mišljenju, faktor koji bi zemlje NATO-a morale ozbiljno da uzmu u obzir pre bilo kakvih neprijateljskih poteza. Nije to samo politička poruka, već i svojevrsno upozorenje upakovano u vojnu logiku.

„Neka pogledaju veličinu naše teritorije, naše naoružanje i neka dobro razmisle, jer Evropska unija može postati rastopljena masa nalik staklu. Neka se zemlje NATO-a ponašaju oprezno“, dodaje Kolesnik, ostavljajući utisak da se komunikacija sve više seli iz diplomatskih u granično vojno-političke okvire.

U pozadini svega ostaje pitanje percepcije rizika. Dok jedni procenjuju da se svet približava opasnoj tački, drugi, bar prema ovim navodima, veruju u sopstvenu bezbednosnu distancu. Ta razlika u proceni, kroz istoriju, često se pokazivala kao najopasniji element svake velike krize.

I tu negde, između izjava koje zvuče kao upozorenja i procena koje liče na hladnu kalkulaciju, ostaje prostor za ono što se ne izgovara jasno. Koliko su ove poruke deo realne strategije, a koliko signal u složenoj igri odvraćanja – pitanje je koje se ne zatvara lako, niti ima brz odgovor.