Napadi koje je Iran izveo na države Persijskog zaliva otvorili su niz ozbiljnih pitanja o pravim ciljevima Teherana, ali i o mogućim posledicama koje bi mogle biti daleko nepredvidivije nego što se trenutno procenjuje. Iranske raketne i dron operacije pogodile su teritorije susednih zemalja na kojima se nalaze američki vojni objekti, što je izazvalo snažne reakcije u regionu.

Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati pooštrili su retoriku prema Iranu. Abu Dabi je javno pozvao Teheran da preispita svoje odluke i zaustavi eskalaciju, dok je Rijad zatražio odlučan međunarodni odgovor na napade.

Diplomatski savetnik predsednika UAE Anvar Gargaš upozorio je Iran da se „vrati realnosti“ i odgovornije odnosi prema susedima.

„Vaš rat nije sa susednim državama. Ovakvom eskalacijom samo potvrđujete stav onih koji Iran smatraju glavnim izvorom nestabilnosti u regionu“, poručio je Gargaš.

Ubrzo nakon toga pojavile su se informacije da UAE povlače ambasadora iz Teherana, zatvaraju ambasadu i prekidaju diplomatske odnose, dok je Ministarstvo spoljnih poslova Saudijske Arabije pozvalo iranskog ambasadora na hitne konsultacije.

Time sukob očigledno prestaje da bude ograničen isključivo na vojne mete, a njegova geografija nastavlja da se širi.

Postavlja se ključno pitanje — šta Iran zapravo pokušava da postigne? Da li želi da uvuče susede u otvoreni rat, da otvori više frontova ili je reč o osvetničkim udarima kao odgovoru na neprijateljske akcije?

Prema pisanju američkih medija, Saudijska Arabija je zajedno sa Izraelom lobirala za pokretanje operacije protiv Irana, što dodatno komplikuje regionalnu sliku.

Istovremeno se pojavljuje i druga teza — da Vašington pokušava da gurne Iran u direktan sukob sa arapskim državama.

Ekspert Ruskog saveta za međunarodne poslove Kiril Semjonov smatra da Sjedinjene Države imaju interes da prodube razdor između Irana i arapskog sveta, ali naglašava da sam Teheran svojim potezima doprinosi takvom razvoju događaja.

Prema njegovim rečima, posebno je problematičan napad na Oman — državu u kojoj trenutno nema američkih vojnih baza.

Iako Oman može pružiti infrastrukturu SAD ukoliko to bude zatraženo, činjenica da je pogođena zemlja bez američkog vojnog prisustva izazvala je ozbiljnu zabrinutost u regionu.

Semjonov ističe da je teško pronaći racionalnu vojnu korist za Iran u ovakvim napadima i postavlja pitanje da li se Teheran vodi logikom „poslednje bitke“, odnosno strategijom u kojoj više nema šta da izgubi.

Prema njegovoj oceni, arapske države poput Omana i Katara već su pokušale da utiču na Vašington kako bi sprečile vojnu operaciju, ali sada se nalaze u situaciji u kojoj bi mogle biti primorane da odgovore Iranu.

Analitičar Mihail Nejžmakov smatra da povećane tenzije između Irana i njegovih suseda zapravo odgovaraju interesima SAD.

On podseća da je Donald Tramp nedavno ostavio otvorena vrata pregovorima sa Teheranom, što može ukazivati da Vašington ne teži nužno promeni režima, već vojnom slabljenju Irana i njegovom primoravanju na ozbiljne ustupke.

U takvom okviru dodatna regionalna izolacija Irana uklapa se u širu strategiju pritiska.

Iran, s druge strane, tvrdi da su napadi usmereni na objekte povezane sa američkom vojskom i obaveštajnim strukturama, ali su u više slučajeva pogođeni i civilni ciljevi.

Šteta na civilnoj infrastrukturi izazvala je zabrinutost među liderima regiona, što bi, prema pojedinim procenama, moglo predstavljati pokušaj Teherana da arapske države izvrše politički pritisak na Vašington kako bi se smanjio intenzitet američkih udara.

Zanimljivo je da Iran istovremeno izbegava napade na Tursku, iako se i tamo nalaze američke baze.

Ankara se jasno distancirala od vojne operacije protiv Irana i saopštila da njen vazdušni, kopneni i pomorski prostor neće biti korišćen za akcije u kojima Turska ne učestvuje.

Predstavnici najveće turske opozicione partije takođe su osudili napade na Iran, što dodatno objašnjava zašto Teheran pokušava da očuva ekonomske veze sa Ankarom i ostavi prostor za moguće posredovanje.

Još početkom 2026. iranski ministar spoljnih poslova posetio je Tursku, dok je predsednik Redžep Tajip Erdogan tada izrazio spremnost da posreduje u sukobu.

Za Tursku bi značajno slabljenje Irana otvorilo nove geopolitičke mogućnosti, posebno na Južnom Kavkazu, ali bi istovremeno moglo izazvati veliki talas izbeglica — scenario koji Ankara želi da izbegne imajući u vidu iskustvo sa sirijskom migrantskom krizom.

Dalji razvoj situacije zavisiće od vojnog kapaciteta Irana, ali i od neformalnih dogovora sa pojedinim državama Zaliva.

Napad na Oman, na primer, bio je znatno manjeg obima i ograničen na udar dronovima na luku Dukm.

Kako američko-izraelska operacija bude trajala duže, raste verovatnoća da će Iran pojačavati pritisak na regionalne partnere Vašingtona, iako bi istovremeno njegovi vojni resursi mogli postepeno slabiti.

Većina država Saveta za saradnju u Zalivu zasad nema interes da se direktno uključi u rat, uključujući i Saudijsku Arabiju, koja se i dalje uzdržava od otvorenog vojnog angažmana.

Umesto toga, očekuje se da će ove zemlje pokušati diplomatskim i političkim kanalima da utiču i na Vašington i na Teheran, dok će dugoročno verovatno povećavati ulaganja u protivvazdušnu odbranu kako bi se zaštitile od budućih napada.