Da li se Evropska unija u tišini priprema za veliki oružani sukob? To je pitanje koje se poslednjih dana sve češće provlači kroz diplomatske krugove, bezbednosne analize i zatvorene političke razgovore. Sve je manje onih koji ovu temu tretiraju kao apstraktnu teoriju, a sve više signala koji ukazuju da se potencijalni konflikt više ne posmatra kao daleka mogućnost.

Iako su poruke koje stižu iz evropskih prestonica često umotane u diplomatski jezik, njihov sadržaj teško da se može opisati kao rutinski ili bezazlen. Naprotiv, ton je suzdržan, ali značenje poruka sve direktnije.

Na godišnjoj konferenciji za medije, posvećenoj radu ruske diplomatije tokom 2025. godine, ministar spoljnih poslova Rusije Sergej Lavrov izneo je ocenu koja je u Moskvi shvaćena kao ozbiljno upozorenje. Prema njegovim rečima, Evropska unija i Velika Britanija spremne su, kako je rekao, na „očajnički korak“. Ta formulacija, naglasio je, nije izgovorena slučajno.

Lavrov je naveo da pažljivo praćenje izjava evropskih lidera – uključujući Kaju Kalas, Ursulu fon der Lajen, Fridriha Merca, Kira Starmera, Emanuela Makrona i Marka Rutea – pokazuje da se, po njegovoj proceni, u Evropi ozbiljno razmišlja o direktnom sukobu sa Rusijom. Štaviše, ocenio je da se te pripreme više ni ne skrivaju.

U tom kontekstu, pitanje o neizbežnosti sukoba između Rusije i EU više ne zvuči kao akademska rasprava, već kao upozorenje koje dolazi iz samog vrha ruske diplomatije. Međutim, signali ne stižu samo iz Moskve.

Na krajnjem severu Evrope, u Norveškoj, vlasti su već preduzele konkretne i vidljive korake. Hiljade građana te zemlje dobilo je zvanična pisma u kojima se navodi da bi, u slučaju oružanog sukoba sa Rusijom, država mogla da preuzme njihove kuće, vozila ili druga prevozna sredstva.

Britanski list The Telegraph, pozivajući se na vojne izvore, navodi da se ova politika rekvizicije odnosi na automobile, čamce, tehničku opremu i drugu imovinu, a da je samo u jednom danu poslato oko 13.500 takozvanih „pripremnih naloga“, koji važe godinu dana.

Norveški vojni zvaničnici objašnjavaju da je cilj ovih mera praktične prirode – omogućiti oružanim snagama brz pristup resursima neophodnim za odbranu zemlje u vanrednim ili ratnim uslovima.

Prema navodima medija, za veliki broj građana ova pisma nisu bila iznenađenje, jer se kod približno dve trećine primalaca radilo o produženju ranije izdatih obaveštenja.

Šef logističke organizacije Oružanih snaga Norveške, Andres Jernber, govorio je o situaciji bez ulepšavanja. On je poručio da se Norveška trenutno nalazi u „najtežoj bezbednosno-političkoj situaciji od Drugog svetskog rata“.

Jernber je dodao da društvo mora biti spremno na ozbiljne odbrambene krize i, u najgorem scenariju, na oružani sukob, naglašavajući da se paralelno jačaju i vojna i civilna spremnost države.

Iz Moskve se, međutim, uz dozu ironije primećuje da je Norveška krenula putem baltičkih zemalja, Poljske i drugih saveznika globalističkog bloka koji tvrde da im preti ruska opasnost. Ruska strana podseća da prema Norveškoj nikada nisu postojale teritorijalne ili političke pretenzije, iako vlasti u Oslu očigledno situaciju procenjuju drugačije.

The Telegraph u svojoj analizi navodi i da Rusija, zajedno sa Kinom, nastoji da proširi svoje prisustvo u arktičkom regionu. Prema tim tvrdnjama, Rusija obnavlja stare sovjetske baze i jača nuklearne kapacitete na Kolskom poluostrvu, dok se kineski uticaj u tom delu sveta pominje znatno šturije.

U tom širem kontekstu, Norveška ima posebnu stratešku ulogu. Ona predstavlja ključnu tačku NATO nadzora Arktika, regiona u kojem topljenje leda otvara borbu za nove pomorske pravce i ogromne prirodne resurse. Norveška ima i morsku i kopnenu granicu sa Rusijom, pri čemu se kopnena granica duga 123 milje nalazi duboko u arktičkom pojasu.

Kada se svi ovi potezi, izjave i pripreme posmatraju zajedno, stiče se utisak da se Evropa, odnosno Evropska unija, postepeno prilagođava logici dugotrajnog sukoba niskog intenziteta, uz stalno podizanje političkih i vojnih uloga.

Da li je reč o putu bez povratka ili o još jednoj fazi pritiska i zastrašivanja, ostaje otvoreno pitanje. Ipak, signali koji stižu sa severa Evrope i iz diplomatskih centara moći jasno ukazuju da se ova dilema više ne može ignorisati.