Sretenje je Dan državnosti Srbije kada slavimo početak Prvog srpskog ustanka 1804. godine i donošenje prvog modernog Ustava Srbije 1835. Ipak, Sretenje je mnogo više od toga. Ne zna se da li su ustanici i zakonodavci izabrali taj dan namerno, ali sigurno nije bilo slučajno.

Crkva Sretenje Gospodnje proslavlja kao dan susreta Boga i čoveka kada su izrečene čuvene reči: „Sad otpuštaš slugu svoga, Gospode… jer videše oči moje Spasenje tvoje“, a u narodu se taj dan obeležava i kao dan novog početka jer se susreću zima i proleće i u nekim krajevima se naziva i Svećice, jer po narodnom običaju celog tog dana gori sveća u kući.

Svake godine na Sretenje Srbija se sreće sama sa sobom. Sastaju se ova zemaljska i ona večna nebeska Srbija, gde nebeska Srbija kaže zemaljskoj: „Na današnji dan 1804. dala sam ti da ne budeš više rob, a 1835. dala sam ti da svaki rob koji dođe tebi postane slobodan čovek.“

To zaveštanje se ponavlja iz godine u godinu, da niko nikada ne zaboravi da Srbija znači sloboda.

Ustanak i Ustav ne samo da zvuče slično nego su bili i ista borba za slobodu, nezavisnost i pravdu. Jedna vođena puškom, druga vođena perom, ali obe započete glasanjem naroda.

USTANAK KOJI JE PROBUDIO SVET

Sve je počelo u rano jutro 1804. u Orašcu u Marićevića jaruzi kada je Đorđe Petrović Karađorđe okupio narodne prvake i objavio rat dahijama, ali i moćnoj Otomanskoj imperiji. Kako je rekao Stanislav Vinaver, bio je to „početak borbe za ljudska prava, jer su oni branili živote, imovinu i čast od dahija“.

Neposredni razlog za ustanak bio je događaj poznat kao Seča knezova, kada su dahije, u želji da spreče prkos i pobunu naroda, rešili da pobiju sve viđenije ljude u Srbiji. To se pokazalo kao strašna greška kakve su mnogi pravili u odnosu na Srbe i samo je ubrzala početak srpske borbe.

Jutro u Marićevića jaruzi bilo je jutro buđenja srpskog naroda koji je kao jedan ustao u borbu protiv okupatora i jarma koji je imao nekoliko vekova.

Ustanici su, bez ikakve pomoći velikih sila, uspeli da se obračunaju s dahijama, a onda ih je kao zmija okružila osmanlijska sila. Vojske iz Bosne, Vidina i cele Rumelije (evropski deo Osmanske imperije) krenule su na malene srpske snage, koje su mogle da se uzdaju samo u Boga i sebe. I uspeli su da u dve godine poraze svaku vojsku koja je krenula na njih.

Srbija je nastavila da postoji kao nezavisna država narednih devet godina do sloma ustanka 1813, ali tih devet godina su uzdrmale svet jer su mnogi porobljeni narodi gledali u herojska dela srpskih ustanika i u njima videli nadu i za sebe da se oslobode. Prvi srpski ustanak je promenio svet, ali i Srbiju koja je rešila da nema povratka na staro, što je i pokazala Turcima već 1815. kada je počeo Drugi srpski ustanak koji je bio samo nastavak i još jedna stepenica koja je na kraju dovela do konačnog oslobođenja Srbije.

SRETENJSKI USTAV UZDRMAO CARSTVA

Srpski narod je bio gladan i žedan slobode i pravde nakon vekova okupacije i imao je želju da nikada više niko ne trpi ono što je on trpeo.

U duhu te misli donet je Sretenjski ustav 1835, kada ga je preko 2.000 narodnih predstavnika, bez jednog jedinog protiv, izglasalo. Isto kao što su pre toga izglasali da se zove Ustav (arhaična reč za branu), a ne Konstitucija, kako su neki predlagali, da i tom rečju pokažu da mu je smisao da ograniči i zaustavi bilo kakvu samovolju moćnika.

Srpski Ustav je bio isuviše moderan za svoje vreme pa su velike evropske sile ustale protiv njega proglašavajući ga buntovničkim, revolucionarnim, suviše liberalnim i zahtevale su da se ukine.

Bio je to Ustav koji je ograničavao vlast vladara, ukidao feudalne odnose, zatvaranje ljudi bez suda i zabranjivao bilo kakvu zloupotrebu vlasti od strane činovnika, a sve to je bila uobičajena praksa u velikim evropskim državama. Jednostavno, Sretenjski ustav je bio ispred svog vremena. Zbog toga je dočekan na nož i trajao je samo 55 dana dok nije zabranjen zajedničkom intervencijom „velikih sila“, ali i kao takav je ostavio veliki trag u svetskoj pravnoj istoriji, ali i utabao put kojim će se kretati srpska država. Kao i Prvi srpski ustanak, i prvi srpski ustav je bio prvi korak ka slobodi, nezavisnosti i pravdi.

U CIPELAMA VELIKIH PREDAKA

Danas Srbija opet bije bitke za slobodu, nezavisnost i pravdu i kao i početkom 19. veka, opet su tu svetski moćnici kojima smeta to i koji u samoj našoj želji da budemo svoji na svome i gospodari sopstvene sudbine a ne sluge velikih vide nas kao remetilački faktor za njihove velike planove i igre.

Smeta im, baš im smeta, to što smo svoji, a ne njihovi i što smo, kako je rekao Sveti Sava, „Istok Zapadu i Zapad Istoku i jedino iznad sebe priznajemo nebeski Jerusalim“.

Voleli bi oni, a možda bi i nama bilo lakše, da smo kao okolni narodi koji su dobre sluge svakog gospodara i odgovara im kapa svake vojske koja naiđe. Možda bi bilo lakše, ali onda ne bismo bili Srbi.

Drugima je lako da se tako ponašaju kada nemaju velike pretke, jer ne moraju da hodaju u njihovim cipelama stazom koja je odavno utabana.

Naša je dužnost kao Srba da idemo tim putem predaka i utvrđujemo ga za potomke sve do trenutka kada se u večnosti i svetla obraza svi sretnemo na Sretenje.

Ne 300 Spartanaca, već 300 Srba

Plamen slobode u Marićevića jaruzi je zapalilo 300 ljudi. Toliko njih se sastalo da započne Prvi srpski ustanak.

Bez mnogo nade u sebe, ali s velikom nadom u Boga, rešili su da se bore i da im ta borba donese bilo slobodu bilo smrt.

Njih 300 su bili seme iz kojeg je opet izrasla srpska država i srpska vojska. Oni su grudva koja je izazvala lavinu zvanu Kumanovska bitka, kada su Turci konačno proterani sa poslednje stope srpske zemlje.

Dali smo slobodu svim robovima na svetu

Pre nego što je ukidanje robovlasništva i pomenuto bilo gde u svetu, Srbi su rešili da toj zmiji stanu za vrat.

U Sretenjskom ustavu iz 1835. u članu 118. je kratko, jasno i precizno napisano:

„Svaki rob koji stupi na srpsku zemlju, odmah postaje slobodan čovek.”

Za svako ljudsko biće Srpska zemlja je bila tapija i potvrda slobode.

Sretenje Gospodnje u Crkvi

U Prologu svetog vladike Nikolaja ohridskog i žičkog o događaju koji Crkva proslavlja na ovaj dan piše:

„U četrdeseti dan po Roždestvu donese Presveta Deva svog božanskog Sina u hram jerusalimski da Ga, shodno zakonu, posveti Bogu i sebe očisti (Levit 12, 2-7; Ishod 12, 2). Iako ni jedno ni drugo nije bilo potrebno, ipak Zakonodavac nije hteo nikako da se ogreši o Svoj Zakon, koji je On bio dao kroz Svoga slugu i proroka Mojseja. U to vreme držao je čredu u hramu prvosveštenik Zaharija, otac Jovana Preteče. On stavi Djevu Mariju ne na mesto za žene, nego na mesto za devojke u hramu. Tom prilikom pojave se u hramu dve čudne ličnosti: starac Simeon i Ana, kći Fanuilova. Pravedni starac uze na ruke svoje Mesiju i reče: „Sad otpuštaš u miru slugu svojega, Gospode, po riječi svojoj…“ Još reče Simeon za Hrista Mladenca: „Gle, ovaj leži da mnoge obori i podigne u Izrailju, i da bude znak protiv koga će se govoriti“ (Lk 2, 29 i 34). Ana pak koja od mladosti služaše Bogu u hramu postom i molitvama, i sama poznade Mesiju, pa proslavi Boga i objavi Jerusalimljanima o dolasku Dugočekanoga. A fariseji, prisutni u hramu, koji videše i čuše sve, rasrdiše se na Zahariju što stavi Devu Mariju na mesto za devojke, dostaviše to caru Irodu. Uveren da je to Novi Car, o kome su mu zvezdari s Istoka govorili, Irod brzo posla da ubiju Isusa. No u međuvremenu božanska porodica beše već izmakla iz grada i uputila se u Misir, po uputstvu angela Božjeg. Dan Sretenja praznovan je od samog početka, no toržestveno praznovanje ovoga dana ustanovljeno je naročito 544. godine u vreme cara Justinijana.”