Pilot američkog nevidljivog aviona F 117, potpukovnik Dejl Zelko, detaljno je opisao dramatične trenutke kada je njegova letelica oborena iznad Srbije, kao i borbu za preživljavanje koja je usledila nakon katapultiranja tokom NATO bombardovanja 1999. godine.
"Bila je ogromna čast biti izabran za pilota F 117", započeo je svoju ispovest Zelko, prisećajući se noći 27. marta 1999. godine, četvrtog dana NATO agresije na tadašnju Saveznu Republiku Jugoslaviju.
Svoje iskustvo, misli i emocije tokom misije, kao i trenutke kada je ostao sam na neprijateljskoj teritoriji, opisao je u dokumentarnoj seriji No man left behind.
"Biti pilot F 117 smatralo se posebnom dužnošću. Osećao sam da tu pripadam, da je to moje mesto. Sve mi je odgovaralo, bio sam potpuno siguran u sebe", rekao je Zelko, pa se osvrnuo na zadatak koji ga je čekao te večeri.
Nas osmorica poleteli smo sa osam F 117 aviona. Svako je imao svoju metu u severnom delu Srbije. Bio sam jedini među nama sa borbenim iskustvom na ovom avionu, imao sam 20 misija iz Pustinjske oluje. Zbog toga sam bio pun samopouzdanja.
Međutim, kada je video plan operacije, shvatio je težinu zadatka.
"Moj cilj bio je jedno od najvažnijih mesta u Beogradu, koje je ujedno bilo i najjače branjeno. Bila je to najopasnija misija koju sam ikada leteo", priznao je.
Poseban emotivni teret nosila je činjenica da je sledećeg dana njegova ćerka slavila rođendan.
"Đini je bio deseti rođendan. Radovao sam se da ću je pozvati i bio sam siguran da me ništa neće sprečiti u tome", rekao je pre nego što je poleteo avionom naoružanim tonom navođenih bombi.
Ruta ga je vodila preko severa Srbije ka Beogradu.
"Onog trenutka kada sam ušao u neprijateljski vazdušni prostor, uključio sam stelt režim. To znači potpuna tišina, nema komunikacije. Ako nešto krene po zlu, niko ne zna gde ste", objasnio je.
Kako se približavao meti, situacija je postajala sve napetija.
"Vreme je bilo loše, vidljivost slaba. Spustio sam se niže, ispod oblaka. Video sam metu i lansirao bombe", rekao je.
A onda trenutak koji je promenio sve.
"Video sam projektile kako jure ka meni. Prvi je prošao iznad kabine, drugi je išao pravo ka meni. Nisam imao šansu da ga izbegnem", ispričao je.
Eksplozija je bila razorna.
"Levo krilo je potpuno uništeno. Bio sam prikovan za kabinu, okrenut naglavačke. Uspeo sam poslednjim atomima snage da povučem ručicu za katapultiranje, i onda sam izgubio svest."
Kada je ponovo došao sebi, nalazio se pod padobranom.
"Gubio sam osećaj za vreme. Sve vreme sam mislio na porodicu. Ali najviše me je plašilo da će me Srbi pronaći i zarobiti", rekao je.
Bio je svestan šta je upravo uradio.
"Napao sam Beograd. Znao sam da će biti presrećni da me uhvate. Očekivao sam mučenje, možda i smrt."
Nakon spuštanja u blizini Buđanovaca, pokušao je da pronađe zaklon.
"Čuo sam vozila, pretpostavio sam da je put blizu. Nije bilo gde da se sakrijem, ali sam ugledao kanal. Potrčao sam i sakrio se unutra", opisao je.
Iz zaklona je pratio okolinu.
"Video sam dve vatre i bio sam siguran da je pokrenuta velika potraga za mnom."
Spasilačka akcija je već bila pokrenuta, ali Zelko to nije znao.
"Procenio sam da sam oko 30 kilometara zapadno od Beograda. Pokušao sam da uhvatim GPS signal, jedva sam uspeo, ali sam dobio tačne koordinate", rekao je.
Ubrzo je počela kiša.
"Pljusak je bio katastrofalan za opremu."
A onda ključni trenutak.
"Čuo sam signal. Moj tim. Odmah sam im poslao koordinate. Nikad nisam osetio takvo olakšanje."
Ali opasnost nije prošla.
"Čuo sam kamion. A onda i pse. Skamenio sam se", rekao je.
U tom trenutku bio je spreman na najgore.
"Izvukao sam nož. Čuo sam korake. A onda pas. Pomislio sam, jedan lavež i gotov sam."
Razmišljao je čak i da ubije životinju, ali je odustao.
"Da je imao vlasnika, odmah bi krenuli da ga traže. To bi me odalo."
Na sreću, pas je otišao.
Nedugo zatim, uspostavio je vezu sa timom.
"Postavljali su mi čudna pitanja, proveravali su da li sam zarobljen. Potvrdio sam da nisam."
Spasilački helikopter ubrzo se pojavio iznad Buđanovaca.
"Ispalio sam signalnu raketu. Čekao sam."
Najnapetiji trenutak tek je sledio.
"Do poslednje sekunde nisam znao ko će prvi stići, moji ili Srbi."
A onda spas.
"Video sam dve figure. Nisam znao ko su. A onda sam čuo. Kako ste, potpukovniče. Tada sam znao da sam spašen."
Sutradan je uradio ono što je najviše želeo.
"Pozvao sam ćerku i čestitao joj rođendan."
Podsećamo, obaranje F 117 kod Buđanovaca jedini je potvrđeni slučaj rušenja stelt aviona NATO.
Avion je oborio treći divizion 250 raketne brigade protivvazduhoplovne odbrane Vojske Jugoslavije, pod komandom pukovnika Zoltana Danija.
Letelica je pala u atar sela Buđanovci, dok je pilot Dejl Zelko spašen nakon šest sati provedenih na teritoriji Srbije.
Komentari (0)