PORODICE ZANEMELE OD BOLA Otišli za boljim životom, a vraćaju ih u kovčezima
Foto: Shutterstock

Foto: Facebook

 

 

Desetak kilometara delilo ih je od nemačkog gradića Regenburg-Ost, u kom su maštali o boljem životu u Srbiji, a sva četvorica su nastradala u sekundi, kada je vozilo "bmv", kojim je upravljao Nikola Stanković (30) iz nepoznatog razloga udarilo u šleper mađarske registracije.

Sa Nikolom je preminuo i Milan Lepojević (27) iz aleksinačkog sela Lužana, njegov komšija Srđan Asanović i Miloš Utković (33) iz Moravca.

Porodice zanemele od bola, prikupljaju poslednje atome snage da ih u ponedeljak dočekaju, a sutradan isprate do večne kuće. Uz pomoć prijatelja i komšija prikupljaju novac da se njihova tela prebace iz Nemačke, jer je iznos pozamašan, oko pet hiljada evra.

Priča o nastradalima je bolna realnost o siromaštvu na jugu Srbije odakle se trbuhom za kruhom masovno odlazi "na Zapad". Osim Milana svi su "povratnici", odnosno već nekoliko puta su odlazili i vraćali se iz Nemačke. Trebalo je da rade najteže poslove na građevini, ali opet mnogo bolje plaćene nego kod kuće. Nikola je imao i radnu dozvolu, jer je radio u špediciji...

Ovaj mladić je imao jedva tridesetak godina, a svuda oko sebe je širio radost i optimizam.

- Toliko je imao dobru dušu i blagu narav da se takav više ne rađa. Mnogo je voleo da bude vozač, završio je Visoku saobraćajnu školu, tako da mi nije jasno šta se dogodilo niti kako su mogli da poginu - priča majka, dok otac Dejan plače i ljubi sinovljevu sliku.

Nikolin stric Boban kaže da ne zna kako da uteši brata, kada mu mrtvog sina dovezu iz Nemačke.

- Koja je to sudbina. U nedelju je, na praznik Sveti Duhovi uzeo da bude domaćin slave sledeće godine, a posle tri dana moj bratanac je poginuo. Ne mogu se pomiriti sa tom sudbinom - priča stric Boban i priseća se da su jedan drugog oslovljavali sa kume. - Kažem mu baš pre nego što će da ode: "Kume, dosta je bilo te Nemačke, ajde kući da se ženiš". A on mi je sa osmehom odgovorio: "Kume, samo još ovaj put".

Sa sudbinom se ne miri ni Miljko Lepojević iz Lužana koji je izgubio sina jedinca. NJegov Milan je najmlađi među poginulima. Za dvadesetak dana trebalo je da mu slavi 28. rođendan.

- Nisam bio kod kuće kada je odlazio za Nemačku, ali je on mene ispratio pre desetak dana za Svrljig gde radim na rekonstrukciji pruge. Kad sam polazio kao nikada pre me je zagrlio i poljubio i govorio mi kako samo mene voli, da sam mu ja jedini. Ne znam šta mu je bilo. I sada me duša još više boli, ali barem imam taj poslednji susret za utehu - priča Miljko.

A, Milan je krenuo na dalek put zarad porodice. Da zaradi novac da plate dug za struju, jer su im je isključili, pa ga je bilo sramota.

- Sirotinja jesmo, ali poštena. Živimo od svog rada. Otišao je mučenik da zaradi, a ja se sad dovijam da skupim novac da ga mrtvog vratim kući - jauče Miljko.

Tuga je obavila i dom porodice Utković.

- Miloš je moler po zanimanju, imao je posao u Sokobanji i to baš dobro plaćen, međutim, njegov otac, a moj suprug je u Nemačkoj i bila mu je potrebna pomoć, pa je sin pošao na dvadesetak dana. Krenuo je sa Nikolom iz Aleksinca koji vodi grupu. Javio se da su prešli granicu, više nismo imali nikakv kontakt, zvali smo, ali niko se nije javljao... Nismo se nadali ovakvoj tragediji - kroz suze govori Biljana Utković.

Biljana se kroz plač pita kako da šestogodišnjoj unuci Anđeli objasni gde joj je tata i kada će ga ponovo čuti.

- Dete je preko dana kod snajinih roditelja, da nas ne gleda u suzama, a kada uveče dođe stegnemo srce i ne plačemo pred njom. Ne znamo kako da joj kažemo, niti kako da se ponašamo - kaže Biljana i dodaje da Miloš ima još jednu ćerkicu, od godinu dana.

Ne zna se kome je sudbina crnja, onima koji su nastradali ili njihovim najmilijima, koji ostaju da žive sa bolom do kraja života. U domu Srđana Asanovića u Lužanu nema nikog, jer je živeo sam. Krenuo je za Nemačku da bi video trinaestogodišnju ćerku koja živi sa bivšom suprugom. Usput je planirao da ostane tri meseca i zaradi koji dinar.

- Nema više mog prijatelja i brata, bili smo nerazdvojni i pod lekovima sam otkako sam čuo za njegovu smrt. Boli me njegova sudbina jer nije zaslužio da ode pre vremena - veli njegov najbolji drug Kristijan Durković. - Javio mi se u subotu pre nego što je krenuo i poželeo sam mu srećan put.

Biljana Utković kaže da se nadala da je njen Miloš preživeo, jer nije bio sa ostalima u bolničkoj kapeli. Ali, crne slutnje su se obistinile.

- Duša moja je toliko unakažena u udesu da nisu mogli da ga identifikuju, pa je odmah prebačen u mrtvačnicu - plače Biljana.

 

 

 

 

 

Komentari (0)

Loading