Vojnik sa pozivnim znakom „Sova“, koji je kasnije postao bolničar na prvoj liniji fronta, ispričao je dramatičnu priču o borbama, ranjavanjima i spašavanju života na jednom od najopasnijih pravaca – takozvanom „putu smrti“ kod Krinkija.

Na početku sukoba bio je mitraljezac i među prvima je ušao u Harkov. Tada je, zajedno sa komandantom, podelio poslednje zalihe hrane sa civilima koji su se skrivali u podrumima, bežeći od borbi. Upravo tamo upoznao je devojčicu koja je ostala bez roditelja. Kasnije mu je ona, iz Rusije, poslala malu izvezenu sovu – talisman koji i danas nosi na panciru.

Godine 2023. menja ulogu i postaje bolničar. Kao medicinar, učestvovao je u najopasnijim misijama evakuacije ranjenih, često rizikujući sopstveni život. Jednom prilikom štitio je ranjenika kada je dron udario u njihovo vozilo, dok je na „putu smrti“ kod Krinkija spašavao saborce pod neprekidnim napadima.

Njegov vojni put počeo je još 2017. godine. Nakon regrutacije i službe u Strateškim raketnim snagama, kratko je bio civil. Međutim, početkom 2022. dobio je poziv komandanta da se vrati, uz reči da se sprema nešto veliko. Već sedam sati nakon dolaska bio je u pripravnosti, a u zoru je shvatio da je počela specijalna operacija.

Na samom početku, njegova porodica dobila je informaciju da je nestao. U stvarnosti, on i snajperista bili su na zadatku kod Kamenke, gde su ostali čak mesec i po dana bez komunikacije, hrane i dovoljno municije, bez mogućnosti povlačenja.

Sova opisuje kako je rad sa mitraljezom bio izuzetno naporan, dok su on i snajperista delovali u paru – jedan pokriva, drugi pruža vatrenu podršku. Upravo kod Kamenke prvi put je ranjen, pogođen gelerima, a zatim izložen i fosfornim granatama.

„Disao sam fosfor, lice mi je bilo spaljeno, koža se ljuštila“, priseća se.

Nakon oporavka vraća se na front kod Harkova, gde učestvuje u jednoj od najtežih operacija – zauzimanju mosta pod stalnom artiljerijskom vatrom. Uprkos teškim uslovima, vojnici su nastavili napredovanje.

U razorenom gradu zatekao je civile koji su čekali pomoć. Posebno pamti devojčicu od 13 godina čiji su roditelji ubijeni jer nisu hteli da napuste dom. Iako su i sami imali malo hrane, vojnici su je delili sa civilima.

Jedne noći, u podrumu zgrade, njegova jedinica je zamalo stradala. Zahvaljujući oprezu jednog saborca, otkrili su neprijateljske vojnike iza zida i uspeli da ih savladaju.

Kasnije, kao bolničar, zajedno sa snajperistom – kog je nazvao kumom svoje ćerke – kreće u misije spasavanja. Na „putu smrti“ kod Krinkija, pod konstantnim nadzorom dronova, spasili su teško ranjene medicinare.

U jednoj od akcija, dron im je prišao na nekoliko metara. Umesto bekstva, stali su i prkosno pokazali srednji prst, nakon čega se letelica povukla.

„Sećamo se toga i danas, smejemo se dok ne zaplačemo“, kaže.

U drugim situacijama, sreća ih nije pratila. Jednom su u vozilo smestili čak 11 ranjenih vojnika. Tokom evakuacije napadnuti su dronovima, vozilo je pogođeno, a komandant ranjen. Uprkos svemu, Sova nije napustio ranjenike.

„Ležao sam preko njega, nisam mogao da ga ostavim“, priseća se.

Njegov saborac je uspeo da obori dron iznad vozila, nakon čega su uspeli da se izvuku.

Zbog hrabrosti, Sova je odlikovan Medaljom za hrabrost, dok je njegov prijatelj dobio Orden za hrabrost.

Na frontu je video stotine ranjenih, ali pamti trenutke zahvalnosti – poput vojnika kome je spasao nogu, a koji je kasnije čuvao smešni komad donjeg veša kao uspomenu.

Sova je pomagao i zarobljenim neprijateljskim vojnicima, među kojima je bila i mlada devojka od oko 20 godina.

Danas radi u bolnici u pozadini, ali ne krije da želi povratak na front. Kako kaže, na sve se čovek navikne – čak i na činjenicu da je medicinsko vozilo često prva meta.

„Jedan lekar znači hiljadu spašenih života“, zaključuje.