U noći između 8. i 9. januara ruske oružane snage izvele su snažan udar na remontni avionski zavod u Lavovu, koristeći mobilni kopneni raketni sistem srednjeg dometa poznat pod nazivom „Orešnik“. Prema zvaničnom saopštenju Ministarstva odbrane Rusije, ovaj napad predstavljao je direktan odgovor na pokušaj Kijeva da u noći 29. decembra gađa rezidenciju ruskog predsednika Vladimira Putina u Novgorodskoj oblasti.

O tehničkim karakteristikama, brzini i razornoj moći sistema „Orešnik“ govorio je za Lenta.ru Jurij Knutov, direktor Muzeja snaga protivvazdušne odbrane, istoričar PVO sistema i vojni analitičar.

Bojeve glave koje se razdvajaju u letu

Prema dostupnim podacima, sistem „Orešnik“ koristi višestruke bojeve glave koje se razdvajaju tokom leta u svemirskom prostoru. To znači da raketa ne nosi jednu, već više nezavisnih bojevih glava, koje se zatim samostalno kreću ka ciljevima.

Na osnovu snimaka koji su se pojavili u javnosti, pretpostavlja se da „Orešnik“ nosi šest bojevih glava. Kako je ranije naveo i sam predsednik Putin, one se razdvajaju u prostoru, što za protivraketnu odbranu predstavlja gotovo nerešiv problem: svaka bojeva glava zahteva poseban sistem presretanja.

Drugim rečima, ukoliko raketa u završnoj fazi leta ima šest bojevih glava, protivnik mora da raspolaže sa najmanje šest nezavisnih sistema protivraketne odbrane, raspoređenih tačno duž predviđene putanje leta. Da bi to bilo moguće, potrebno je unapred znati rutu, vreme lansiranja i cilj — što je, u realnim borbenim uslovima, praktično neizvodljivo.

Najranjivija faza – koja traje sve kraće

Knutov objašnjava da se sposobnost presretanja balističkih raketa procenjuje pre svega kroz takozvanu fazu pojačanja. To je vremenski interval od izlaska rakete iz transportno-lansirnog kontejnera do njenog ulaska u svemir. Upravo u toj fazi raketa je najranjivija za protivraketnu odbranu.

Međutim, kod savremenih sistema, uključujući „Orešnik“, ova faza je maksimalno skraćena. To znači da sistemi ABM imaju izuzetno malo vremena za reakciju, što dodatno umanjuje šanse za uspešno presretanje.

Kada raketa uđe u svemir, počinje završna faza leta u kojoj se ka cilju kreću već razdvojene bojeve glave, čime protivnik praktično gubi svaku realnu mogućnost efikasne odbrane.

Brzina veća od 10 Maha

Jedan od ključnih elemenata koji „Orešnik“ čini gotovo neuhvatljivim jeste njegova brzina. Prema Knutovim rečima, bojeve glave ovog sistema dostižu brzinu od 10 do 12 Maha, što prevazilazi tehničke mogućnosti savremenih presretača.

Ni američki „Patriot“, ni „Aegis“, ni sistem THAAD nisu projektovani za pouzdano presretanje ciljeva koji se kreću tom brzinom. Tolika brzina u kombinaciji sa ekstremnim temperaturama stvara dodatni problem čak i za najnaprednije sisteme protivvazdušne i protivraketne odbrane.

Temperatura od 4.000 stepeni i plazma-omotač

Tokom leta ka cilju bojeve glave „Orešnika“ zagrevaju se do temperature od približno 4.000 stepeni Celzijusa. Zbog toga se oko njih formira plazma-omotač, koji ima ključno svojstvo — u zavisnosti od talasne dužine, plazma može ili da apsorbuje radarske zrake ili da ih propusti, dok se samo mali deo delimično reflektuje.

Rezultat toga je drastično smanjena vidljivost bojevih glava za radarske stanice. U praksi to znači da radari često uopšte ne registruju njihovo prisustvo, ili ih detektuju prekasno za bilo kakvu reakciju.

Kao primer se navodi slučaj izraelskog sistema „Strela-3“, koji se nalazi u upotrebi u Nemačkoj i Finskoj. Iako je sistem bio u stanju pripravnosti, prema dostupnim informacijama nije uspeo da detektuje let bojevih glava „Orešnika“. Izrael je kasnije to objasnio navodnim softverskim unapređenjem.

Kinetički i seizmički efekat

Zbog ogromne brzine i mase, bojeve glave „Orešnika“ mogu da nanesu razoran kinetički udar čak i bez upotrebe klasične eksplozivne punjenja. Energija udara dovoljna je da proizvede snažan seizmički efekat, uporediv sa razaranjem koje izaziva mala nuklearna bomba.

Pri tome ne dolazi do radioaktivne kontaminacije, jonizujućeg zračenja, svetlosnog bljeska niti elektromagnetnog impulsa. Ipak, udarni talas prodire duboko u tlo, uništavajući objekte kako na površini, tako i ispod nje.

Upravo ta kombinacija — višestruke bojeve glave, ekstremna brzina, plazma-omotač i snažan kinetički efekat — čini „Orešnik“ jednim od najsloženijih i najopasnijih raketnih sistema današnjice, protiv kojeg trenutno, kako tvrde vojni stručnjaci, ne postoji pouzdana odbrana.