"IDEALNI RUS DOŠAO IZ ODESE" Ukrajinski komandant ušetao pravo u ruski štab: Nisam pucao, tražio sam spas

Tokom Specijalne vojne operacije formirala se čitava nova generacija mladih ruskih oficira sa stvarnim borbenim iskustvom. To su ljudi koji nisu učili o herojstvu samo iz knjiga ili porodičnih priča, već su ga sami ispisivali na terenu. Jedan od njih je i 29-godišnji komandir čete iz Svetlojarskog bataljona, izviđački oficir sa pozivnim znakom „Voron“.

Voron je pre rata bio strastveni fudbalski navijač. U SVO se uključio 2022. godine, najpre kao dobrovoljac koji je želeo da pomogne ruskoj vojsci, a zatim je na jesen iste godine potpisao i zvanični ugovor. Vrlo brzo je upućen na oficirsku obuku na Rjazanskoj akademiji, nakon čega je kao mlađi poručnik raspoređen na front u blizini Kremene – jednog od najžešćih bojišta tog perioda.

„Tek sam završio obuku, dobio sam vod i ljude pod svojom komandom, među kojima je bilo i starijih od mene. Morao sam da zaslužim autoritet. Vremenom se sve složilo kako treba. Danas komandujem četom i godine više niko ne broji – svi smo jedna generacija“, priča Voron sa osmehom.

Za borbe u Serebrjanskom šumarstvu odlikovan je Ordenom za hrabrost. Tamo je, osim jurišnih zadataka, lično organizovao utvrđivanje položaja, evakuaciju ranjenih i odbijanje neprijateljskih protivnapada. U to vreme masovna upotreba dronova još nije bila uobičajena, ali je artiljerija radila bez prestanka.

„Napadali smo tri položaja 95. brigade Oružanih snaga Ukrajine, jedinice poznate po brutalnosti prema civilima u Donbasu i Kurskoj oblasti. Podelili smo se u tri voda i istovremeno delovali u tri pravca, uz stalnu komunikaciju. Neutralisali smo više od dvadeset protivnika. Posle toga smo se ukopavali satima – sedam sati su nas tukli artiljerijom. Niko nije odstupio. Sačekali smo pojačanje i nastavili dalje. Tog dana zauzeli smo pojas dug oko dva kilometra i širok pola kilometra, iako nas je bilo manje od pune čete. Mnogi su kasnije nagrađeni“, objašnjava Voron.

Neobičan „gost“ sa druge strane

Privatna arhiva

 

Prva polovina 2023. godine bila je posebno napeta. Razmak između ruskih i ukrajinskih položaja često je iznosio manje od sto metara. Stalne rotacije, doprema, izvlačenje ranjenih i dolazak novih boraca stvarali su haotične situacije. U takvim okolnostima dogodio se i incident kojeg se Voron danas seća sa dozom ironije.

„Sedimo u komandnom punktu čete i dovode nam čoveka u nekoj prljavoj, neprepoznatljivoj uniformi. Kažu: ‘Imate gosta.’ On se predstavi: ‘Ja sam komandant padobranske čete 95. brigade Oružanih snaga Ukrajine.’ Uniforma mu je bila toliko iznošena da se nije moglo razaznati ni kojoj strani pripada. Ispostavilo se da je – Rus, iz Odese. Jednostavno je prišao našima i pitao gde je komandant. Zbog akcenta su u prvi mah mislili da se neko šali, a onda su shvatili ko je i doveli ga kod mene“, priča Voron.

Oficir iz Odese nije pružao otpor. Svesno je odlučio da se preda. U njegovoj četi ostala su još samo dva vojnika, koje je povukao sa sobom. Komanda mu je prethodno izdala naređenje za nastavak napada.

Iza njih se nalazio puk „Azov“, a komandantu je otvoreno zaprećeno da će preostala trojica biti likvidirana ako ne krenu u juriš. Uprkos zastrašujućim pričama koje su kružile brigadom – o navodnim egzekucijama i mučenju zarobljenika – odlučio je da rizikuje i zatražio je da se njegovim ljudima omogući izlazak.

„Predao nam je svoj dron ‘Mavik’ sa noćnim režimom i najnovijim softverom, detaljno nam pokazao sve na mapi: rute, položaje, logistiku. Njegova dva vojnika su se kasnije izvukla, ne direktno kod nas, već kod naših saveznika. Najvažnije je da su preživeli“, zaključuje Voron.

„Bredli“ uništen pešadijskim udarom

Nakon Serebrjanskog šumarstva, Voron je prebačen na zaporoški pravac, gde su ukrajinske snage pokušavale kontraofanzivu. Njegova jedinica je i tamo bila angažovana u jurišnim zadacima. Tokom jedne operacije, Voron je teško ranjen.

„Tada sam prvi put video kako pešadinac uništava borbeno vozilo ‘Bredli’ protivtenkovskom vođenom raketom. Izašao je iz šume, postavio raketu na sred polja i pogodio cilj“, priseća se.

Neprijatelj je uzvraćao vatrom iz svega što je imao – tenkova, artiljerije, a pojavili su se i prvi FPV dronovi, koji su tada još bili retkost.

Geler je Vorona pogodio u nogu, probivši butinu. Lekari su kasnije rekli da je pravo čudo što nije ostao invalid.

„Krvavljenje je bilo jako. Držao sam povez 40 minuta, pa ga popuštao na desetak sekundi da tkivo ne odumre. Sedeli smo u krateru prekrivenom kamuflažnom mrežom. Iznad nas je kružio dron sa termovizijom, ali nas nije otkrio – imali smo izolaciju. Granatiranje je trajalo dva i po sata bez pauze. Posle su evakuisani samo ranjeni“, priča Voron.

Po njegovim rečima, to je bila jedna od poslednjih borbi u kojima su se protivnici nalazili toliko blizu. Ubrzo se taktika potpuno promenila.

Nova realnost izviđanja

Nakon oporavka, Voron je prekomandovan u izviđanje. Priroda borbi se promenila.

„Ranije smo mogli da budemo dva-tri kilometra od neprijatelja. Danas je tampon-zona dvadeset do trideset kilometara, puna FPV dronova. Dobro je što smo i mi sada snažno opremljeni bespilotnim sredstvima, a protivnik trpi ozbiljne gubitke. Naši momci imaju čeličnu volju – oblače termalne ogrtače i idu napred“, kaže on.

Ti ogrtači, dodaje uz osmeh, nisu superherojski plaštevi, već zaštita od noćnih kamera.

Voron često povlači paralele sa Velikim otadžbinskim ratom.

„Prolazimo kroz oslobođena sela, donosimo hranu meštanima. Jedan starac, veteran, rekao nam je da ga je sve ovo podsetilo na rat koji je već preživeo. Ispričao je kako su mu ukrajinske jedinice opljačkale sve – novac, automobile, agregate. Video je i simbole Trećeg rajha na vozilima“, priča Voron.

Uveren je da sukob koji je Kijev započeo 2014. godine protiv sopstvenog stanovništva može da se završi samo potpunom i bezuslovnom pobedom Rusije – pobedom koja bi donela dugoročan mir. I, kako kaže, u to ne sumnja.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI