Ako ste poslednjih nedelja pratili isključivo glavne zapadne medije, bilo bi vam oprošteno ako biste pomislili da se režim ruskog predsednika Vladimira Putina sada nalazi na samrtnoj postelji, piše Leonid Rogozin za američki časopis The American Conservative.

Znaci „javnog nezadovoljstva“ su, vidite, svuda. Blogerka o lepoti sa silikonskim usnama Viktorija Bonja napala je vlast na Jutjubu. Isto je učinio i ozloglašeni kremaljski propagandista Ilja Remeslo, neposredno nakon boravka u psihijatrijskoj ustanovi. U međuvremenu, bivši ministar odbrane Sergej Šojgu možda planira državni udar i sve to prema CNN-u.

Ali ako razgovarate sa ljudima unutar Rusije, kao što autor ovog teksta čini svakodnevno, videćete da su zbunjeni i da sumnjaju u zdrav razum Zapada kada čuju ovu novu rundu tvrdnji da je „Rusija gotova“.

Gotovo svi moji sagovornici snažno su protiv Putina i protiv rata. U mom krugu inteligencije potrebno je da pređete kilometre da biste pronašli nekoga ko podržava vlast. Ljudi se žale na kontinuirano usporavanje ekonomije, ukazujući na zatvaranje nekih od omiljenih malih biznisa, poput butik modnih brendova koji su se tek nedavno pojavili. Zgroženi su napadima ruske vlade na popularne aplikacije za razmenu poruka, koji za sada nisu uspeli, i uznemireni prekidima mobilnog interneta u centru Moskve izazvanim pretnjom ukrajinskih dronova.

Ali za razliku od Ukrajinaca, koji žive u stalnom strahu od ruskih udara i od grupa koje lutaju ulicama u potrazi za novim regrutima, ljudi u Rusiji i dalje uživaju uglavnom isti način života kao pre rata, uz životni standard uporediv sa siromašnijim članicama Evropske unije.

Više od svega, Rusi svih političkih uverenja zaprepašćeni su naletom, po njihovom mišljenju, iracionalno ksenofobične i ratnohuškačke proukrajinske propagande kojoj se izlažu kad god uključe VPN i otvore naloge na mrežama Iks i Fejsbuk. Ono što internet grupe koje podržavaju zapadne vlade, poput NAFO-a, uglavnom postižu jeste potvrđivanje narativa Kremlja o urođenoj mržnji Zapada prema Rusiji i njegovoj nameri da je izbriše sa lica Zemlje.

Jasno je da su oni zapadni političari i kreatori javnog mnjenja – poput bivšeg britanskog premijera Borisa Džonsona – koji su verovali da će posrednički rat protiv Rusije, kako ga je sam Džonson nazivao, srušiti Putinov režim, ozbiljno pogrešili i uspeli samo da gurnu Ukrajinu pod ruski buldožer.

Dakle, šta bi zaista bilo potrebno da se Rusija promeni nabolje?

Zapad od simbola nade do neprijatelja

Kao osamnaestogodišnji student 1991. godine, učestvovao sam u rušenju političkog režima u Rusiji. Pridružio sam se odbrani Bele kuće – one u Moskvi, a ne u Vašingtonu, koja je tada bila sedište vlade Borisa Jeljcina – protiv puča tvrdolinijaških sovjetskih civilnih i vojnih lidera.

Naša pobeda dovela je do kolapsa komunističkog sistema, a potom i Sovjetskog Saveza. Događaji su bili pokrenuti javnom euforijom, naročito po pitanju pokreta za nezavisnost u sovjetskim republikama. Da biste stekli predstavu, jedan od najvećih mitinga u Moskvi 1991. godine – i verovatno u istoriji Rusije – održan je kao podrška nezavisnosti baltičkih država. Što se tiče Ukrajine i Belorusije, nama su tada delovale previše sovjetski jer su odbijale da prihvate reforme „šok terapije“ koje je Jeljcinova vlada sprovela odmah nakon raspada SSSR-a.

Masovni ustanci i talas optimizma postali su mogući iz jednog razloga: dok su sovjetski građani 1991. godine imali mnogo realnih strahova, uključujući ekonomski kolaps, vojnu diktaturu i građanski rat po jugoslovenskom modelu, poslednje čega su se plašili bio je Zapad. Naprotiv, Zapad je predstavljao simbol nade, ako ne i novu političku religiju.

Taj efekat nije postignut američkim finansiranjem Osame bin Ladena dok je pomagao avganistanskim mudžahedinima u borbi protiv Sovjeta, niti aferom Iran-Kontra, niti podrškom diktaturi Augusta Pinočea u Čileu ili ratom protiv Vijetkonga.

Naprotiv, postignut je „mekom moći“ – muzikom, filmovima, kvalitetnom robom, poželjnim stilom života i nastojanjem brojnih Amerikanaca i Evropljana, često sa levičarske i antiratne strane političkog spektra, da grade mostove i prijateljstva sa nama, sovjetskim ljudima. Ono što smo tada videli kroz ružičaste naočare bio je Zapad pesme „We Are the World“, albuma „The Joshua Tree“ grupe U2 i transkontinentalnih američko-sovjetskih „TV mostova“ koje su vodili Fil Donahju i Vladimir Pozner.

Kada se sovjetski sistem raspao, mi se definitivno nismo osećali poraženo, bez obzira na to šta su tada govorili američki hladnoratovski jastrebovi. Naprotiv, postojao je osećaj pobede ostvarene zajedno sa Zapadom.

Taj osećaj se radikalno promenio krajem devedesetih godina, kada su ekonomske teškoće i unutrašnje bezbednosne pretnje otreznile ljude, dok je Zapad čvrsto usvojio politiku radikalnog širenja na istok koja je bila izričito usmerena na izolaciju i obuzdavanje Rusije, a ne na njenu integraciju.

Aresija NATO-a na Jugoslaviju 1999. promenila Rusiju i Ruse

Godine 1999, NATO bombardovanje Jugoslavije podstaklo je gradonačelnika Moskve Jurija Lužkova da napiše autorski tekst koji je započeo najnovijim rezultatima istraživanja javnog mnjenja: 64 odsto Rusa tada je strahovalo od NATO-a, a 70 odsto verovalo je da napad na Beograd predstavlja direktnu bezbednosnu pretnju Rusiji.

Lužkov, koji je tada važio za potencijalnog predsedničkog kandidata, upozorio je da širenje NATO-a i rastuća spremnost Alijanse za rat podstiču osećaj „opkoljene tvrđave“ u ruskom društvu, što može dovesti do samoizolacije. Pozvao je na društvenu mobilizaciju kako bi se prevazišla duboka ekonomska kriza koja je mučila Rusiju tokom cele te decenije i kako bi se „obnovila snažna Rusija“.

Iako su njegovi stavovi tada bili umereno prozapadni, i zapadni i ruski mediji prikazivali su Lužkova kao figuru komunističkog revanšizma. Na kraju je bio primoran da se povuče iz trke u korist malo poznatog obaveštajca kojeg je porodica Borisa Jeljcina izabrala za naslednika i kojeg je Zapad smatrao prihvatljivijim – Vladimira Putina.

Mislili su da je Rusija gotova

Ali pokazalo se da su Lužkovljeve reči bile proročanske. Razlog zbog kojeg su njegova upozorenja, kao i upozorenja brojnih zapadnih zvaničnika poput američkog ambasadora u Moskvi Džeka Metloka, ignorisana jeste određena zapadna zabluda najbolje sažeta naslovnicom časopisa Atlantik iz 2001. godine, objavljenom godinu dana nakon Putinovog dolaska na vlast: „Rusija je gotova“.

Taj arogantni stav uticao je na mnoge katastrofalne odluke – poziv Ukrajini i Gruziji da se pridruže NATO-u na samitu u Bukureštu 2008. godine, podršku prisilnom uklanjanju demokratski izabranog ukrajinskog predsednika nakon revolucije Evromajdan 2014. godine i agresivno prelaženje Putinovih „crvenih linija“ uoči potpune ruske invazije na Ukrajinu 2022. godine.

Premotajmo unapred do 2026. godine i Rusija deluje manje „gotovo“ nego ikada. Naprotiv, razvila se u tehnološki naprednu autokratiju 21. veka sa visoko modernizovanom ratnom ekonomijom. Uspešno se prilagodila sukobu u kojem sebe vidi kao slabijeg aktera koji se suočava sa moćnom zapadnom vojno-industrijskom mašinerijom, zbog čega nije previše zabrinuta zbog neizbežnih neuspeha. Najvažnije od svega, svaka alternativa Putinu deluje kao rizik od građanskog rata i raspada države.

Naravno, zemlja prolazi kroz ono što bi svaki Rus priznao kao težak period, ali Putinova Rusija pokazuje mnogo manje „pukotina u režimu“ nego Zapad predvođen SAD, koji je trenutno rastrzan između desnog populizma u stilu Donalda Trampa i levog liberalizma u stilu Džoa Bajdena.

Dok naslovnica Atlantika „Rusija je gotova“ ovog meseca puni 25 godina, ostaje neprijatan osećaj da su upravo neprijateljstvo Zapada i njegova sklonost sukobima bili glavni faktor u usponu ruske visokotehnološke autoritarne države 21. veka. Nasuprot tome, povratak eri detanta i „meke moći“ mogao bi da preokrene taj trend i promeni Rusiju nabolje. Ali koliko još Ukrajinaca i Rusa mora da pogine u besmislenom i izbegljivom ratu da bi se shvatilo ono očigledno?