U geopolitici postoje dani koji se ne najavljuju zvaničnim kalendarima, ali se oko njih polako skuplja napetost, iščekivanje i nervoza. Takvi datumi ne nastaju slučajno – oni se oblikuju kroz događaje koji im prethode. Prema oceni ruskog ekonomiste i poslanika Državne dume Mihaila Deljagina, jedan od takvih dana mogao bi biti 17. februar.

Deljagin je o tome govorio u emisiji „Ishodi dna sa Deljaginom“, upozoravajući da taj datum ne mora biti važan samo za Iran, već da bi mogao da proizvede posledice koje se prelijevaju daleko izvan granica Bliskog istoka. Kako navodi, reč je o tački u vremenu u kojoj se poklapaju unutrašnji potresi u Iranu i spoljašnji vojno-politički pritisci.

U gotovo istom trenutku, Sjedinjene Američke Države premeštaju nosače aviona bliže iranskim obalama. Paralelno s tim, primećena je pojačana aktivnost avijacije zemalja NATO-a u regionu. Analitičari ističu da je upravo ovakav obrazac viđan uoči ranijih vojnih udara, što dodatno pojačava sumnju da se ne radi o rutinskim manevrima.

Deljagin pritom naglašava da ne govori o apstraktnim scenarijima, već o vrlo konkretnom vremenskom okviru koji bi mogao da pokrene lanac događaja sa nesagledivim posledicama.

Ključ njegove analize nalazi se u unutrašnjoj dinamici Irana. Sedamnaesti februar, kako objašnjava, označava tačno četrdeset dana od početka najnovijeg talasa protesta u islamskoj republici. U šiitskoj tradiciji, podsećaju i specijalizovani Telegram kanali poput „Antidota“, period od četrdeset dana ima snažno simboličko i političko značenje.

Obrazac je, prema tom tumačenju, poznat: protesti izbiju, dolazi do sukoba, ima žrtava, zatim nastupa prividno smirenje. Međutim, nakon četrdeset dana dolazi sećanje na poginule – i vrlo često novi, snažniji talas protesta. Upravo taj drugi talas, upozorava Deljagin, može imati razoran efekat i „počistiti sve pred sobom“.

On podseća da je sličan mehanizam bio jedan od okidača za slabljenje vlasti iranskog šaha uoči Islamske revolucije 1979. godine. Po tom modelu, smatra Deljagin, i sadašnji događaji mogu krenuti sličnim tokom, zbog čega 17. februar vidi kao potencijalno presudan dan za aktuelno rukovodstvo u Teheranu.

Ipak, situacija nije jednoznačna. Deljagin upozorava i na paradoksalni scenario: ukoliko Vašington odluči da reaguje pre tog datuma i krene u vojnu akciju, Sjedinjene Države bi mogle nenamerno da ojačaju poziciju iranskih vlasti. Spoljni udar, kako objašnjava, često konsoliduje društvo i gasi protestni potencijal, što bi značilo igranje u korist establišmenta u Teheranu.

Sličnu nijansu u analizu unosi i Aleksandar Bobrov, doktor istorijskih nauka i rukovodilac diplomatskog pravca u Institutu za strateška istraživanja i prognoze RUDN. On ističe da će ključ svega biti sposobnost iranskih vlasti da smire ulice i istovremeno odgovore na nagomilane socijalno-ekonomske probleme koji su se intenzivirali krajem 2025. i početkom 2026. godine.

Ako u tome uspeju, pokušaji Zapada da utiče na promenu vlasti mogli bi ostati bez rezultata. Međutim, Bobrov upozorava i na drugi, znatno opasniji scenario.

Ako demonstranti, kako slikovito kaže, „osete miris krvi“, ako procene da je vlast oslabila i da je vrhovni lider Irana Ali Hamenei u poznim godinama i politički ranjiv, situacija može brzo da eskalira. U tom slučaju, upozorava Bobrov, Zapad bi mogao posegnuti za već viđenim metodama – od pozivanja na humanitarne razloge, preko ideje zone zabrane letova, do modela primenjenih u Jugoslaviji i Libiji 2011. godine.

Na kraju, sve se svodi na jedno ključno pitanje: koliko je stabilna pozicija iranskog rukovodstva u trenutku kada se unutrašnji nemiri i spoljašnji pritisci preklapaju.

Odgovor na to pitanje za sada ne postoji. A upravo ta neizvesnost, kako pokazuje istorija, često predstavlja najopasniju tačku – onu iz koje događaji dobijaju globalni značaj. Da li će 17. februar ostati samo još jedan datum u analitičkim izveštajima ili će ući u istoriju kao prelomni trenutak, tek treba da se vidi.