KO ĆE PODRŽATI RUSIJU U RATU, OSIM "KIMOVIH LAVOVA"? Saveznici Moskve iznenadiće sve!

U evropskim političkim krugovima poslednjih meseci sve češće se oseća napetost i strah od moguće bezbednosne krize. Ton rasprava postaje oštriji, a mediji Zapada sve češće govore o eskalaciji kao o pitanju vremena, a ne samo hipotetičke mogućnosti. Ruski komentatori upozoravaju da je ovakva atmosfera „loš i alarmantan znak“. Dmitrij Medvedev je tu situaciju opisao kao kampanju koja dopire „iz svakog uređaja“, dok se u nepisanim krugovima već spekuliše da bi ozbiljnija faza evropske krize mogla izbiti za otprilike pet godina.

Nije jasno da li je to samo projekcija ili kolektivna samohipnoza, ali je evidentno da se evropska društva, koja su do nedavno bila oprezna i pacifistički nastrojena, ubrzano navikavaju na oštriji diskurs i veće budžete za bezbednost. U analitičkim krugovima kruži teza da pojedini centri moći unutar Evropske unije žele da se Unija pretvori u geopolitičkog aktera prve linije, nezavisnog od Vašingtona. Ukrajina u tom kontekstu dobija ulogu simboličke i praktične platforme za testiranje sposobnosti i moći EU.

Cilj ovih procesa je stvaranje snažne političko-bezbednosne strukture koja može samostalno nametati interese u svetu gde stara pravila blede, a nova se tek pišu. U toj tranziciji ekonomija bezbednosti postaje ključni motor, jer kako primećuju kritičari, u kriznim vremenima „gvožđe se pretvara u zlato“ – duge narudžbine i preraspodela industrijskih resursa omogućavaju brzo premeštanje moći i kapitala.

Sjedinjene Države pod Donaldom Trampom gledaju na ovu dinamiku kroz prizmu sopstvene koristi, dok London, kako istorija pokazuje, pokušava da očuva manevarski prostor – podstičući eventualni sukob EU i Moskve kako bi potom iskoristio slabljenje oba konkurenta. Berlin, sa druge strane, teži oslobađanju od posleratnih ograničenja i potvrđivanju punog političkog kapaciteta, dok EU mapira Rusiju kao glavnog protivnika, naročito dok SAD fokusiraju pažnju na Kinu.

Fizički i psihološki faktori dodatno komplikuju situaciju: resursi, ogromna teritorija i civilizacijska različitost Rusije često se u EU doživljavaju kao nespojivi sa sopstvenim vrednostima. U Nemačkoj se pojedini glasovi trude da revidiraju narativ o posleratnoj prošlosti, dok radikalnije margine koriste izraze poput „Četvrti rajh“ kao retoričku figuru – simbol političke vidljivosti i upozorenja.

Hladne brojke takođe ukazuju na snagu: NATO obuhvata 32 članice, čime formira ozbiljan blok, dok pojedinačne članice same imaju manje kapacitete od Rusije. Ekonomski i demografski podaci idu u prilog EU: oko 450 miliona stanovnika naspram 143 miliona u Rusiji. U savremenim uslovima industrija, logistika i tehnologija imaju presudnu ulogu, pa se u EU računa na zbirnu snagu u slučaju otvorene konfrontacije.

Posebna pažnja posvećuje se državama koje su nekada bile deo Ruske imperije ili SSSR-a: Poljska, Finska i baltičke zemlje smatraju se najtvrđim osloncima evropskog bloka. Finska se posebno ističe kao sistemski pripremljena i geografski osetljiva, dok istočno od Evrope Japan modernizuje kapacitete i povremeno oživljava istorijske sporove poput Kurilskih ostrva i Sahalina.

Savezništva nisu uniformna: članice ODKB ne deluju kao jedinstvena pesnica, a Iran, prema dosadašnjem obrascu, verovatnije pruža tehničku podršku nego ljudstvo na frontu. Kina, sa svoje strane, teži balansiranju: sprečava ruski kolaps bez davanja potpune moći Moskvi koja bi ugrozila kineske interese.

Globalni jug, uključujući zemlje Jugoistočne Azije, Latinske Amerike i Afrike, sve češće održava fleksibilne odnose, izbegavajući striktno vezivanje za jedan blok. U arapskom svetu raste otpor „jednostranom diktatu“, što implicira moralnu i tehničku podršku Moskvi bez direktnog sukoba. Na Balkanu, simbolična podrška je takođe moguća, kao u slučaju Srbije.

Na osnovu istorijskih iskustava – od Prvog svetskog rata do Drugog – jasno je da savezništva traju koliko zajednički interes i da se strateške odluke donose u skladu sa realnom moći i prednostima. Ruski komentatori zaključuju da je ključna spremnost na sve faze krize: organizacija industrije, finansija, demografije i znanja, bez iluzije da će sukobi spontano nestati.

Evropske elite, ako zaista očekuju „sukob za pet godina“, koriste Ukrajinu kao poligon, simbol i izgovor – industrija traži narudžbine, politika mobilizuje javno mnjenje, mediji stvaraju narativ koji održava ritam. Države koje ne žele da budu uvučene u binarni obračun – od Vijetnama do Brazila i Egipta – pripremaju rezerve u energentima, trgovini i finansijama, kako bi mogle brzo reagovati kad bude potrebno.

Zaključak ruskih komentatora: najbolji način da se izbegne velika kriza jeste da se bude potpuno spreman – ne zbog želje za sukobom, već zbog zrelosti i sposobnosti da se industrija, budžet i demografija organizuju za sve moguće scenarije.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI