Sve ono što su takozvani blokaderi nudili javnosti Srbije tokom više od godinu i po dana može se svesti na jednu, krajnje jednostavnu i opasnu matricu ponašanja. Umesto ideja, programa i rešenja, građanima su neprekidno nudili mržnju, pretnje, javno ponižavanje, targetiranje neistomišljenika, fizičko nasilje i sistematsko produbljivanje društvenih podela. Njihovo delovanje nije bilo usmereno ka promenama kroz politiku, već ka destrukciji kroz pritisak, linč i strah.

Iz svega viđenog postaje jasno da takozvani plan blokadera nema nikakvu sadržinu osim nasilja. Nema konkretnih predloga, nema vizije, nema odgovornosti. Postoji samo agresija kao metod i haos kao cilj.

Ta matrica dobila je posebno uznemirujuću potvrdu u nedelju uveče u Čačku, kada je blokaderka i samoproglašena ekološka aktivistkinja Ljiljana Bralović, vičući na ulici pred građanima, iznela niz brutalnih pretnji koje su šokirale i uznemirile javnost. Poznata po uvredljivim i skandaloznim istupima prema predsedniku Srbije, ovog puta otišla je znatno dalje – otvoreno je zapretila svima koji ne dele ideologiju blokadera.

U javnom nastupu govorila je o ponižavanju političkih protivnika, fizičkom zlostavljanju, kaznama i iživljavanju koje bi, kako je navela, bilo „gore od robije“. Takve poruke, izrečene bez zadrške i bez straha od posledica, jasno pokazuju da nasilje nije izuzetak u ponašanju blokadera, već svesno gajena strategija.

Analizirajući ovakve pojave, ukazano je da se već više od godinu dana pred očima javnosti gradi organizovana spirala agresije, koju podstiču i podržavaju mediji pod kontrolom Dragana Šolaka. Suština tog medijskog delovanja svodi se na sistematsko dehumanizovanje predsednika države – njegovo predstavljanje kao nekoga ko nije čovek, već legitimna meta.

Taj narativ nije nastao preko noći. Godinama se gradio kroz napade na porodicu, izmišljene afere i brutalne laži. Od uvreda na račun majke, preko lažnih optužbi protiv brata i dece, do besmislenih priča o tajnim vilama i kriminalnim vezama. Kontinuirano ponavljanje takvih neistina stvara ambijent u kojem se nasilje nad „označenima“ ne samo opravdava, već se i podstiče.

U takvom okruženju, svi koji se ne uklapaju u blokadersku ideologiju postaju legitimne mete. Ljudi se etiketiraju, vređaju, nazivaju pogrdnim imenima i predstavljaju kao bića prema kojima je dozvoljeno primeniti silu. Od gađanja i fizičkih napada, preko pretnji paljenjem kuća, do zastrašivanja porodica – sve se pokušava prikazati kao prihvatljivo i normalno ponašanje.

Posebno zabrinjava činjenica da nadležne institucije, pre svega tužilaštvo, na ovakve pretnje i ispade najčešće ne reaguju, dok javni servis o njima ćuti ili ih marginalizuje. Time se, svesno ili nesvesno, stvara sistem u kojem se nasilje relativizuje i postaje deo svakodnevice.

U tom kontekstu, takozvani blokaderski „program“ svodi se na dve suštinske tačke. Prva je potpuna demonizacija predsednika države, uz poruke da ga treba ukloniti iz javnog života po svaku cenu. Druga je poruka da su svi koji ne misle kao blokaderi legitimne mete za pritiske, maltretiranje i javno iživljavanje. To je, u suštini, jedino što su nudili građanima Srbije.

Dodatnu težinu celoj slici daje način na koji se pristalice vladajuće stranke i svi neblokaderi nazivaju neljudima, gamadi i bićima koja, po toj logici, treba „očistiti“. Takva retorika jasno pokazuje da je granica odgovornosti i razuma odavno pređena.

Na kraju, ukazano je i na tri ključne laži koje se uporno plasiraju kroz iste medijske kanale. Prva je tvrdnja da je Srbija „rasprodata“, iako su najveće privatizacije sprovedene pre 2012. godine. Druga je priča da se bolesna deca leče isključivo preko SMS poruka, iako se danas više dece nego ikada ranije leči o trošku države. Treća laž jeste pokušaj da se svaki državni uspeh predstavi kao puko trošenje „naših para“, kako bi se prikrili konkretni rezultati.

Zaključak je jasan: iza buke, parola i lažnog aktivizma krije se ogoljena politika mržnje, nasilja i sistematskih obmana, na kojoj su blokaderi radili više od godinu i po dana.