NATO RAKETE PALE NA KBC DRAGIŠA MIŠOVIĆ Tog 20. maja 1999. godine stradalo je 7 gardista, 3 pacijenta i čuvar - SLIKE UŽASA SE NE ZABORAVLJAJU

 Uništena je zgrada neurologije, a oštećene su zgrade Dečje i Ginekološko-akušerske klinike, kao i prostorije pravne službe ove zdravstvene ustanove i računovodstvo. Život su izgubili neurološki pacijenti koji su bili nepokretni, Branka Bošković, Zora Brkić i Radosav Novaković.

Lekari i medicinske sestre ove bolnice stalno su bili uz pacijente, a kako je bilo teško raditi u ovoj ustanovi tokom agresije NATO-a za „Politiku” je ranije otkrio profesor dr Dragan Radovanović, hirurg ove bolnice.

On ističe da su oni u to vreme radili po nekom specijalnom režimu, odnosno u početku je pola ekipe medicinara bolnice radilo jednog dana, a druga polovina drugog dana.

– Kada se desilo bombardovanje našeg centra, ja sam bio u toj drugoj grupi, koja tog dana nije radila, ali su, čim je došlo do prvih pogodaka projektila u našoj bolnici, prvih raketa, pozvali da učestvujemo u onome što se posle dešavalo. To je bio zastrašujući momenat, jer sećam se kada sam dolazio u bolnicu i ulazio kolima ka ustanovi – još se nije slegla prašina od udarca poslednjeg projektila. Ta prašina je doletela iz našeg kruga takozvane Železničke bolnice u krug A, tj. u drugi deo naše bolnice. Zaista je bila zastrašujuća slika koja ostaje u sećanju. Deo je bio u plamenu, ispred bolnice takođe je bio plamen… To je jedna slika koja je zaista bila drastična i upečatljiva – istakao je dr Radovanović.

Nakon bombardovanja određenih delova bolnice usledilo je prebacivanje pacijenata u druge delove ove zdravstvene kuće. Profesor Radovanović ističe da su po prebacivanju poslednjeg pacijenta dobili informaciju da će uslediti novo bombardovanje i da možda postoji mogućnost da i „naša zgrada u kojoj su se nalazili bude pogođena”, tj. da bude bombardovana, tako da su onda morali i iz te zgrade da evakuišu bolesnike prema objektu Bolnice za ORL, koje su bile u donjem delu kruga u kome je smešten KBC „Dr Dragiša Mišović”.

– Srećom, naš blok A, tj. zgrada gde je bila i hirurgija, nisu bombardovane, ali je svih tih dana posle tog inicijalnog bombardovanja naše bolnice uvek postojala nekakva opasnost. Bolesnike smo morali da zbrinjavamo po posebnom režimu zbog potencijalne opasnosti. Inače, radili smo sve vreme agresije NATO-a. Naš operativni program bio je prilagođen tim uslovima. Normalno smo primali pacijente, lečili smo ih, imali smo elektivne operacije, ali zaista cela ta atmosfera tokom bombardovanja i vazdušne opasnosti, „gađanje” velikog broja objekata oko naše ustanove, jer su se vojni objekti nalazili oko nas, takođe je imalo odraz i na naš rad. Sećam se kada je gađan objekat garde da smo tada bukvalno od udarca tih bombi mi imali utisak kao da se dešava zemljotres u našoj zgradi. I onda je bila oštećena i naša zgrada, pojavile su se pukotine, tako da u stvari cela agresija NATO-a bila vrlo složena i teška za celu zemlju, a naravno i za nas koji smo radili tada u bolnici – pojasnio je dr Radovanović.

On ističe da su tokom bombardovanja ustanove u kojoj radi i pacijenti i zaposleni bili uznemireni.

– Bila je neprijatna neizvesnost, a zatim je usledila stravična slika da jedna bolnica u 20. veku bude bombardovana, i to u glavnom gradu jedne evropske zemlje. Uz to, postojala je mogućnost novog udaranja projektila. Morali smo jedan dobar period posle bombardovanja ustanove da se ponašamo i radimo po tom nekom posebnom režimu, što se održavalo i u radu. Imali smo restrikciju u radu s pacijentima – dodaje naš sagovornik.

Na pitanje koliko je bilo teško operisati pacijente u trenutku vazdušne opasnosti ili samog bombardovanja naše zemlje, on ističe da im nije bilo prijatno, ali da su normalno radili svoj posao, urgentnu hirurgiju, odnosno zbrinjavali su hitna stanja u hirurgiji.

– Kada uđete u salu i kada radite svoj posao, nekako ne razmišljate o svemu tome, bitni su pacijenti, a na kraju krajeva i navikli smo se na te vazdušne opasnosti, sirene, jer jednostavno sve je to trajalo dugo – naglasio je dr Radovanović.

Pogibija sedmorice gardista Vojske Jugoslavije

Prilikom bombardovanja KBC „Dragiša Mišović” u Beogradu 20. maja 1999. godine, oko 0.50, osim troje pacijenata poginula su i sedmorica pripadnika Garde tadašnje Vojske Jugoslavije. Svi osim jednog bili su pripadnici Protivpožarnog odeljenja ove elitne jedinice, vojni vatrogasci. Od početka agresije NATO-a na SR Jugoslaviju, kako se navodi u knjizi „Letopis garde”, ovo odeljenje bilo je u stanju stalne pripravnosti. Ljudstvo i sredstva su bili razmešteni izvan objekata Garde na Dedinju, koji su tokom rata gađani četiri puta. Gardisti su se nalazili u kamionu, ispred bolničkog kompleksa i nastradali su prilikom istog napada kada i pacijenti.

Četiri vojnika su poginula odmah, a trojica su preminula na Vojnomedicinskoj akademiji od posledica ranjavanja, četvorica su povređena kao i jedan starešina. Na licu mesta živote su izgubili: Goran Verežan (1978), Predrag Ignjatović (1978), Branimir Krnjajić (1979) i Slaviša Miljković (1978). Na VMA je 26. maja 1999. godine na svoj rođendan podlegao povredama Vojin Pejčinović (1973), a dva dana kasnije izdahnuli su i Aleksandar Bajin (1979) i Dragan Tankosić (1979). Sva sedmorica su, navodi se u „Letopisu garde”, odlikovana medaljama za vrline u oblastima odbrane i bezbednosti.

Politika

BONUS VIDEO

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI