DVE GODINE AGONIJE Misteriozna bolest i dalje proganja Kanađane - zaraženi ne mogu da govore i pišu
Foto: Shutterstock

Više od dve godine, desetine ljudi u kanadskoj provinciji Nju Branzvik pati od uznemirujućeg niza neuroloških simptoma, što je podstaklo spekulacije da su postali žrtve nepoznate degenerativne bolesti. Oboleli i njihove porodice opisali su zastrašujuće pogoršanje stanja tela i umova, praćeno mučnim čekanjem na više informacija.

Očekuje se da će pokrajinske vlasti uskoro da objave izveštaj koji je ispitao da li su slučajevi povezani ili su jednostavno rezultat pogrešne dijagnoze i kliničke greške. Dok javnost čeka nalaze, oni koji trpe ekstremne simptome kažu da su ostavljeni da pate sami.

Misteriozna bolest proganja Kanađane

San dvadesetogodišnje Garbijele Kormijer bio je da pohađa medicinsku školu. Međutim, 2019. godine počela je da ima bolove u mišićima, poteškoće sa koncentracijom i probleme sa vidom. Njena porodica je u početku sumnjala da je u pitanju umor od sporta. Nije prošlo dugo vremena do momenta kada ona više nije mogla da održava ravnotežu.

Gabrijela sada može da hoda samo sa štapom, ima problema sa govorom i nije u stanju da se dovoljno fokusira da bi pohađala nastavu na univerzitetu. Njen san da postane lekar joj izmiče.

Šira javnost je prvi put postala upoznata sa bolešću prošlog marta, kada je procurio vladin memorandum u kom su lekari zamoljeni da obrate pažnju na pacijente sa simptomima sličnim Krojcfeld-Jakobovoj bolesti. Vlada je to nazvala „grupom neurološkog sindroma nepoznatog uzroka“, prenosi „Gardijan“.

U to vreme, pokrajina je radila zajedno sa saveznim naučnicima kako bi otkrila smisao sumnjivih slučajeva, ali je saradnja sa saveznom vladom naglo prekinuta u kasno proleće, a pokrajina je preuzela vođstvo nad istragom.

Porodice žrtava kažu da se istraga usporila nakon što je pokrajina preuzela.

Vlada je prvo otkrila 48 sumnjivih slučajeva prošlog proleća, iako medicinski izvori kažu da je taj broj bliži 150, pri čemu su mnogi oboleli u 20-im i 30-im godinama. Ipak, pokrajinska vlada sve više sumnja da u regionu ne postoji nijedna misteriozna bolest.

Taj zaključak je u suprotnosti sa nedavnim izveštajima u kojima se navodi da su negovatelji u nekim sumnjivim slučajevima takođe razvili simptome, za koje su neki stručnjaci sugerisali da bi mogli da ukazuju na ekološki uzrok. Zvaničnici nisu objavili kada će izveštaj biti objavljen, a porodice kažu da su ih držali u mraku.

Oboleli u agoniji

Pokrajina je već počela da savetuje one za koje se više ne veruje da imaju nepoznatu bolest, čak i ako ti ljudi i dalje pate od iscrpljujućih simptoma. U januaru je šezdesettrogodišnja Džoen Bušer, koja je bila jedan od prvih 48 sumnjivih slučajeva, dobila pismo od komiteta u kojem joj se savetuje da više nije potencijalni slučaj.

„Bila sam šokirana. Ne mogu čak ni da naručim kafu. Sve što mogu je da pišem. Posle skoro četiri godine, videla sam dva neurologa i imala bezbroj testova. Ne znam šta imam. Bolest je i dalje nepoznata“, rekla je ona, pišući „Gardijanu“ na „Fejsbuk Mesindžeru“ pošto je izgubila sposobnost da govori krajem 2021. godine.

I tridesettrogodišnja Terilin Porel je bila podjednako zaprepašćena načinom na koji je pokrajina baratala njenim slučajem. U leto 2020. osetila je oštar bol „poput strujnog udara“ u nozi. Terilin, strastveni planinar, otkrila je da se u narednim danima taj osećaj kretao po celom njenom telu, dostižući ruke i lice. Kao i Gabrijeli Kormijer, njen vid se pogoršao. Optometrista joj je rekao da mišići u njenim očima izgledaju kao kod pacijenata u 70-im i 80-im godinama.

Pošto je zaboravila da napiše slovo „K“, otišla je kod svog porodičnog lekara. Ipak, testovi nisu pokazali ništa. Neurolog je isključio druga moguća stanja i njen snimak mozga je bio čist.

„Laknulo mi je što nije tumor ili nešto slično. Ali još uvek nismo znali šta je to. Trudim se da ne budem opsednuta time. Imam neprospavane noći i pitam se kako se to dogodilo. Šta se dešava sa mnom“, pita Terilin Porel, koja ima problema da se kreće po svojoj kući.

Pokrajinski nadzorni odbor nedavno je uputio kod neuropsihologa. Posle četiri sata telefonskog razgovora sa specijalistom, njoj je rečeno da verovatno ima posttraumatski stresni poremećaj, a ne nepoznatu bolest. Ona je ranije patila i od depresije i anksioznosti, ali kaže da njeni trenutni simptomi nisu slični tome.

Terilin Porel, koja živi u ruralnoj zajednici, kaže da se njena mentalna funkcija i dalje pogoršava. Teško joj je da obavlja svakodnevne zadatke bez pomoći partnera:

„Nismo dobili nikakve resurse od vlade niti pomoć. Ne znam šta da radim. Trudim se da ostanem pozitivna, ali je teško. Ima dana kada ne znam da li uopšte treba da se trudim da štedim za penziju. Hoću li uopšte živeti toliko dugo?“

Komentari (0)

Loading