JEDAN POGLED KROZ IZLOG MU JE PREOKRENUO SUDBINU Zoran danas deli zlatnike, a nekad je gladovao s parčetom hleba i šećerom

U vreme kada su mnogi iz ovih krajeva odlazili na Zapad u potrazi za boljim životom, retki su se iz tih putovanja vraćali s više od garderobe i ponekog suvenira. Ali, priča Zorana Ignjatovića iz Smedereva pokazuje da i najobičnije putovanje može doneti ideju koja menja život — ne samo pojedincu, već i celoj zajednici.

Zoran se šezdesetih godina prošlog veka zaputio u Italiju s namerom da kupi farmerke. Međutim, ono što je tamo zatekao nije bila nova odeća, već – inspiracija. U izlogu jedne prodavnice ugledao je nešto što se tada u Jugoslaviji uopšte nije proizvodilo – ferode. Reč je o materijalima za trenje koji se koriste u kočionim i kvačilnim sistemima, poput onih u automobilima, traktorima i industrijskim mašinama. Izuzetno otporni na toplotu i habanje, ferode su mu odmah privukli pažnju.

„Našao sam se u Trstu bez velikih planova – hteo sam samo da kupim odeću. A onda sam ugledao ferode u izlogu i sinula mi je ideja. Kod nas to niko nije radio. Kupio sam malo pakovanje, za probu. Sve sam ugradio u roku od mesec dana. Zatim sam se vratio s punom torbom – 40, 50 pari. Sve sam odmah prodao“, priseća se Zoran. Ubrzo su umesto torbi stizali šleperi. Posao je cvetao, naročito kada se fokusirao na remont delova za traktore, koji su se zimi masovno servisirali širom bivše Jugoslavije.

Zbog velike potražnje, Zoran je morao da zaposli dodatne radnike. „Radionica je radila i danju i noću. I dan-danas imam jedan stari primerak – zakovice se vide, sve ručno rađeno. Nova lamela za traktor Ferguson 558 tada je koštala 1.200 maraka, a mi smo je remontovali za 600. Zadrugari su čekali u redovima“, kaže Zoran kroz osmeh.

Njegova radionica ubrzo je postala poznata ne samo u Smederevu, već i van granica zemlje. Ferode i lamele iz njegovog pogona nalazile su kupce i u inostranstvu, a i danas ljudi dolaze kod njega zbog popravke traktora i kočnica. „Sve smo postigli radom, znanjem i osećajem da u svakom problemu postoji nova šansa“, poručuje Zoran.

Ali iza ovog uspeha stoji i teška životna priča. Detinjstvo mu je bilo ispunjeno siromaštvom i napornim radom. „Bio sam sluga u Krnjevu do svoje tridesete. Deda mi je govorio da ću jednog dana biti gazda, a ja nisam ni znao šta to znači. Sećam se kako me jednom poslao u školu s dva parčeta hleba i šećerom. Druga deca su nosila batake, jaja… A meni je i taj šećer ispao iz torbe. Plakao sam“, priznaje Zoran.

Nakon mnogo selidbi, od Smedereva do Godomina i nazad, njegova porodica je konačno podigla sopstvenu kuću. Deda, veliki hrišćanin i prvi posleratni donator crkve u Krnjevu, bio je oslonac porodice – njegova vera i upornost preneli su se i na unuka. Danas, Zoran neguje tradiciju koja oslikava koliko mu znači zajednica. „Nećete verovati, svake godine na Srpsku novu godinu poklonim zlatnik prvorođenom detetu u Smederevu“, kaže skromno.

Priča Zorana Ignjatovića nije samo priča o poslovnom uspehu – to je priča o hrabrosti, snalažljivosti i veri u svoje ruke. U svetu u kom se često traži nešto izvanredno, Zoran je dokaz da i jedno pakovanje feroda može promeniti sve.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI