FILM KOJI PRIKAZUJE TAMNU I BRUTALNU REALNOST MAJČINSTVA! Nije za one sa slabim stomakom - Rouz Birn u ulozi koju niko neće zaboraviti

If I Had Legs I’d Kick You je film o majčinstvu sa ozbiljnim zubima. Rose Byrne daje jednu od najboljih uloga u svojoj karijeri u ovom originalnom i nekonvencionalnom prikazu neizgovorenih užasa majčinstva. U 2025. godini, protagonistkinja koja nije omiljena i dalje nosi određenu dozu rizika. Određeni tipovi ženskog sebičluka i brutalne iskrenosti teško padaju publici. Dovoljno je pogledati polarizovane reakcije na film All Fours Mirande July da se to uveri. U svom osnovu, priča istražuje koliko daleko bi osoba išla da zadrži nešto potpuno i potpuno svoje, ali njena glavna junakinja često izaziva odbojnost kod onih koji je ne razumeju. If I Had Legs I’d Kick You hrabro zalazi u ista mračna i komplikovana područja.

Printskrin

 

Film nas vodi pravo u srce tame majčinstva, postavljajući pitanja i otkrivajući misli koje bi "pristojno društvo" najradije držalo za sebe. Teška, komplikovana i zahtevna majka postala je uobičajeni arhetip u savremenoj kinematografiji – pomislite na Mare of Easttown. Majka je često prikazana kao nespretna, haotična, ljuta i stalno sudi, ali ipak voli svoju decu i porodicu svim srcem. Ona samo pokušava da izdrži. Ali If I Had Legs I’d Kick You je film o majčinstvu koji ne mari za porodicu. Ovo nije film o odnosima, kćerima ili brakovima. Da, u pitanju je film o jednoj majci i o majčinstvu uopšte, ali prvenstveno kroz prizmu onoga kako majčinstvo utiče na samu majku.

Scenaristkinja i rediteljka Mary Bronstein uvlači nas u um Linde (Rose Byrne) i drži nas tamo dok se ona nosi sa ozbiljno bolesnom ćerkom i ogromnim rupama u plafonu svoje spavaće sobe. Njen suprug je, naravno, nedeljama odsutan zbog posla. Linda je primorana da živi u oronulom motelu dok se bavi ćerkinom bolešću, nadgleda popravke u stanu, vodi klijente u svojoj terapijskoj praksi i moli za trunke saosećanja od svog terapeuta (Conan O’Brien). Od samog početka je jasno da je na ivici pucanja.

Premisa može delovati kao još jedna priča o preopterećenoj majci, ali If I Had Legs ima oštrinu i zube. Lindin suprug postoji samo kao glas na telefonu kojeg ona stalno prekida. Njena ćerka je skoro potpuno odsutna; ne znamo čak ni njeno ime. Njeno prisustvo je konstantno, njeno plač i jad neprekidni, ali ona ostaje u fragmentima: u uhu, pupku, možda stopalu. Bronstein zna da bi bilo koji potpuni prikaz deteta odvratio pažnju. Umesto toga, fokusira se na ekstremne kadar Linde, pokazujući linije njenog lica i staklastost očiju dok pokušava da ne zaplače po hiljaditi put. Kamera je nježno drži u svojim rukama onako kako bi Linda želela da je neko stvarno drži. Mi smo blizu njene ljutnje, frustracije i očaja, dok Byrne pruža nezaboravnu, totalno impresivnu izvedbu.

Printskrin

 

Film nas praktično tera da mrzimo Lindinu porodicu, ili bar da shvatimo zašto bi Linda ponekad to činila. Suprug koji je nikad prisutan, a i dalje misli da najbolje zna. Dete sa beskonačnim potrebama i zahtevima. Držeći Lindinu ćerku na maksimalnoj distanci, film nam omogućava da identifikujemo najgore misli i impulse majke. Kada ostavi spavajuću ćerku u motelu i popije vino na klupi u parku – stvarno, možemo li je kriviti? Umesto da je sudimo, mnogo je lakše razumeti šta ona zaista traži: minut mira, beg od unutrašnjih kritičara, priliku da udahne. To ne znači da film opravdava sve njene odluke; mnoge su objektivno loše. Radi se o razumevanju zašto osoba koja očajnički pokušava da da najbolje od sebe može ipak donositi takve odluke. Svet je pun ljudi koji daju sve od sebe, a njihovo najbolje često nije dovoljno – zašto to ne bi važilo i za majke?

Bronstein jasno prikazuje da je u Lindi prisutna praznina jednako velika kao rupa u plafonu. Praznine je prate svuda, a odličan zvučni dizajn filma omogućava da ih i čujemo i osetimo. Zvuk je poput ništavila: zujanje, brujanje, statički tonovi – sve vrišti dovoljno glasno da shvatimo kako zvuči rupa u srcu. Nije potpuni muk, ali stalni hum nas podseća da nešto nedostaje. Ironično, rad zvučnih dizajnera Ruy García i Filipe Messeder nas navodi da zaboravimo da nema tradicionalne muzike. Za Lindu je to svet bez muzike, osim onoga što može da reprodukuje preko telefona dok sedi u parku po noći.

If I Had Legs I’d Kick You je hrabra i oštra iskrenost u koju je retko sreća zalutati. To je film koji nas prikazuje majku koju bismo mrzeli, ali njeno čudesno izvođenje čini da to jednostavno ne možemo.

Film stiže u bioskope 10. oktobra u ograničenoj distribuciji, a 24. oktobra probija plafone u širokoj distribuciji.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI