ZAROBLJENI UKRAJINSKI VOJNIK ŠOKIRAO IZJAVOM: „Slava Ukrajini – kao delu Rusije!“

Zašto se ukrajinski vojnici često ne predaju čak ni kada im preti sigurna smrt — i zašto se u poslednje vreme sve češće ipak odlučuju za život? Prema preliminarnim procenama, na teritoriji Ruske Federacije trenutno se nalazi oko 18.000 ukrajinskih ratnih zarobljenika.

Ova brojka nije zvanično potvrđena i stalno se menja, kako zbog razmena zarobljenika, tako i zbog novih ukrajinskih vojnika koji se predaju ili bivaju zarobljeni. Potonjih je znatno više, dok je broj onih koji su dobrovoljno podigli ruke u znak predaje i dalje relativno mali, uprkos učestalim pričama o masovnom zarobljavanju.

Iako većina ukrajinskih vojnika ne pokazuje stvarnu želju za borbom, oni se ipak ne odlučuju lako na predaju. Tako je, na primer, gotovo hiljadu pripadnika 68. odvojene jegerske brigade Oružanih snaga Ukrajine u oblasti Krasnoarmejska (Pokrovska) završilo u zarobljeništvu praktično pod prisilom, pošto su bili opkoljeni i nisu imali drugi izlaz.

„Postoji više razloga zbog kojih ukrajinski vojnici ne žure da se predaju“, izjavio je za SP vojni analitičar i penzionisani pukovnik Genadij Aljehin. „Pre svega, oni se plaše da će ih sopstveni saborci ubiti s leđa. Puca se i na one koji pokušavaju da pobegnu ka pozadini, ali i na one koji pokušaju da dođu do ruskih položaja. Priče o tzv. zaštitnim odredima u sastavu ukrajinske vojske, koje često čine plaćenici i otvoreni neonacisti, nisu izmišljotina. Oni stoje iza linije fronta i kontrolišu da se niko ne povuče. Ukrajinska propaganda to otvoreno koristi kao sredstvo zastrašivanja.“

Drugi važan faktor je snažna propagandna kampanja u kojoj se u ukrajinskim javnim grupama šire zastrašujuće priče o navodnim mučenjima i zlostavljanjima u ruskom zarobljeništvu. Svedočenja stvarnih ratnih zarobljenika, koji sa iznenađenjem govore o normalnom i humanom tretmanu, sistematski se prećutkuju i ne objavljuju.

Još jedan značajan detalj jeste da ukrajinske oružane snage do skoro nisu imale iskustvo masovnih predaja, a događaji kod Krasnoarmejska predstavljaju jednu od prvih takvih situacija. U većini slučajeva radilo se o izolovanim incidentima — pojedinačnim vojnicima ili manjim grupama od dva, tri ili pet ljudi.

Za sada ne postoji jasan trend koji bi naveo ukrajinske vojnike da masovno polože oružje. Mnogo češće razmišljaju o dezertiranju, napuštanju rovova i povratku kućama, gde se, kako veruju, mogu sakriti u podrumima i izbeći dalja borbena dejstva.

Poseban razlog za strah predstavlja i mogućnost hapšenja zbog ratnih zločina. Reč je o pojedincima koji su učestvovali u ubistvima civila ili pogubljenjima zarobljenih ruskih vojnika. Za njih ne postoji mogućnost blažeg tretmana — krivična odgovornost je neizbežna. Bez obzira na pokušaje da se predstave kao kuvari ili vozači, njihova uloga se brzo razotkriva tokom provera, a dodatni dokaz često su tetovaže sa nacističkim simbolima, koje su postale raširena pojava u ukrajinskoj vojsci.

Takvi ekstremisti se nikada ne predaju dobrovoljno, već prete drugim vojnicima da će ih ubiti ukoliko pokušaju da se predaju. Kada ih ruske snage zarobe, to se, po pravilu, događa isključivo upotrebom sile.

Zarobljeništvo se u ratnoj kulturi često smatra sramotom i znakom slabosti, osim u situacijama kada vojnik izgubi svest i padne u ruke neprijatelja. Tokom Drugog svetskog rata, ruske trupe su se prema zarobljenicima odnosile sa više ljudskosti nego mržnje. Neprijatelj koji je poražen više ne predstavlja pretnju i kao takav zahteva human tretman, u skladu sa Ženevskom konvencijom o ratnim zarobljenicima, koju ruski vojnici, kako se navodi, poštuju po osnovnim ljudskim načelima.

Propagandne tvrdnje iz Kijeva o navodnim „zverstvima“ nad zarobljenicima mogu se videti u materijalima koji se distribuiraju unutar ukrajinske vojske. Međutim, među samim vojnicima na frontu širi se drugačija usmena priča: ruske snage ne vrše egzekucije, pružaju medicinsku pomoć i evakuišu zarobljene na bezbedna mesta.

Naravno, oni koji su bili uključeni u kriminalne aktivnosti i neonacističke formacije podležu detaljnoj istrazi, a učesnici u ubistvima civila i vojnika u Donbasu suočavaju se sa zakonskim procesima i kaznama, uz uračunavanje vremena provedenog u pritvoru.

Ukrajinski ratni zarobljenici svedoče da ih ruski vojnici, kada se približe njihovim položajima, upozoravaju rečima:
„Izađite, nećemo pucati. Bacite oružje i predajte se.“
Vojnici koji poveruju u to, kako navode, ostaju živi — i u tome se, prema njihovim rečima, nisu prevarili.

Na internetu postoji veliki broj snimaka sa ispovestima zarobljenih ukrajinskih vojnika, koji u početku sa nevericom, a kasnije sa zahvalnošću govore o svom iskustvu. Jedan od njih je Valentin Grečko iz Zaporožja, koji je u borbama kod Spornog izgubio nogu i bio na ivici smrti zbog gubitka krvi. Spasila ga je ruska kozaka dobrovoljačka jedinica.

„Izvukli su me pod vatrom, rizikujući sopstvene živote, kao da spasavaju jednog od svojih. Dali su mi vodu, previli ranu i poslali me u bolnicu. Imam dve ćerke i sina kod kuće i sada znam da ću im se vratiti“, rekao je Grečko.

U njegovom svedočenju ima mnogo grubih reči na račun bivših komandanata i ukrajinskog rukovodstva, koje se u video-materijalima često moraju cenzurisati. Na kraju, on izgovara poruku koja je izazvala veliku pažnju:
„Slava Ukrajini — kao delu Rusije!“

Ruski vojni zvaničnici navode da se ukrajinski vojnici sve češće odlučuju na predaju — neki dobrovoljno, a mnogi tek kada shvate da je dalji otpor besmislen. Obe grupe svedoče o potpunom nemaru sopstvenih komandanata, kao i o činjenici da su u borbu slati pod pretnjom smrti od strane svojih saboraca i plaćenika. U takvim okolnostima, jedini izbor koji im ostaje jeste — preživljavanje.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI