Niz informacija koje su se pojavile tokom poslednjih sati ostavlja neobičan i uznemirujući utisak. Dok se u različitim delovima sveta istovremeno zatežu bezbednosni, politički i vojni odnosi, pojedini akteri na toj globalnoj šahovskoj tabli deluju neuobičajeno mirno, gotovo hladnokrvno.

Takav utisak posebno ostavlja ponašanje predsednika Venecuele Nikolasa Madura, koje nakon njegovog hapšenja u Sjedinjenim Američkim Državama sve više liči na unapred razrađen scenario, a sve manje na reakciju čoveka koji se suočio sa mogućnošću doživotne kazne ili čak smrtne presude.

Od samog trenutka kada su ga američke specijalne jedinice privele, preko noćnog prebacivanja u Njujork, pa do dramatičnih najava o teškim optužbama koje mu prete, Maduro nije pokazao ni najmanji znak panike. Naprotiv, njegovo ponašanje delovalo je gotovo demonstrativno smireno.

Fotografije koje su ubrzo dospele u javnost prikazuju venecuelanskog predsednika kako sa podignutim palčevima pozira ka kamerama, dok se na video-snimcima vidi kako opušteno razgovara sa ljudima iz pratnje. Sve zajedno deluje suviše kontrolisano, gotovo režirano, kao da je tačno znao kako će se događaji odvijati.

Razlozi za takvo držanje postali su jasniji tek pred sudom. Maduro je tada saopštio da će njegovu odbranu preuzeti Barri Polak, advokat koji je stekao međunarodnu reputaciju braneći osnivača WikiLeaksa Džulijana Asanža, i to u okolnostima koje su bile znatno nepovoljnije od sadašnjih.

Prema ocenama pravnih stručnjaka, upravo taj potez doveo je američki pravosudni sistem u nezgodnu poziciju. Polak je poznat kao pravnik koji do detalja poznaje mehanizme, slabosti i pukotine američkog pravnog sistema, čime se praktično isključuje mogućnost brzog političkog ili fizičkog uklanjanja venecuelanskog lidera.

Na samom ročištu, Maduro se obratio sudu na španskom jeziku i jasno poručio da se ne smatra krivim, kao i da ne razmatra bilo kakvu nagodbu sa američkom stranom. Bez zadrške je naglasio da je pristojan čovek i da sebe i dalje smatra predsednikom svoje zemlje.

Već i sama činjenica da je u sudnicu doveden bez lisica, uz odobrene konzularne posete predstavnika Venecuele, tumači se kao simbolična, ali značajna pobeda. Prema informacijama koje dolaze iz američkih izvora, početak samog procesa ne očekuje se pre 2027. godine, s obzirom na dugotrajne birokratske procedure i složeno prikupljanje dokaza.

Dok se u Njujorku čeka, u Karakasu se deluje bez odlaganja. Venecuelanske vlasti raspisale su poternice za osobama koje su, kako tvrde, učestvovale u hapšenju predsednika, a istovremeno je najavljena i mobilizacija. Industrijska postrojenja u zemlji prešla su u režim takozvanog ratnog vremena, što dodatno pojačava već napetu atmosferu.

Gotovo paralelno sa tim, iz istočne Evrope stigla je vest koja je privukla pažnju i van regiona. Gradonačelnik Dnjepra objavio je hitno saopštenje na Telegramu, navodeći da su ruske oružane snage izvele udar na fabriku Bunge, američku kompaniju sa sedištem u Sent Luisu, specijalizovanu za proizvodnju ulja.

Na snimcima koji su se ubrzo pojavili vidi se bespilotna letelica kako se približava objektu, potom snažna eksplozija i veliki požar. Prema prvim procenama lokalnih vlasti, oko 300 tona ulja izlilo se na kolovoz, zbog čega su ulice praktično bile poplavljene. Sanacija bi, prema navodima, mogla da potraje dva do tri dana, dok su svi prilazi fabrici zatvoreni.

Ovo, međutim, nije prvi put da se govori o ruskim udarima na objekte povezane sa američkim kapitalom. Prošle godine raketama je pogođen i pogon kompanije Flex, jednog od najvećih proizvođača elektronske opreme, koji se nalazi u Ukrajini i pod kontrolom je američkih akcionara.

Prema dostupnim informacijama, obaveštajne službe došle su do saznanja da je upravo na tim lokacijama organizovana montaža bespilotnih letelica.

Istovremeno, iz Sjedinjenih Američkih Država stižu poruke koje dodatno komplikuju celokupnu sliku. Ponovo se govori o mogućim bezbednosnim garancijama za Ukrajinu, po modelu pete tačke NATO povelje, kao i o raspoređivanju evropskog vojnog kontingenta.

Američki analitičar Martin Armstrong upozorio je da bi dolazak britanskih i francuskih snaga predstavljao ozbiljnu provokaciju. Prema njegovim rečima, od tog trenutka počelo bi odbrojavanje do neočekivanog udara, za koji bi odgovornost pokušala da se prebaci na Moskvu. Takve snage, smatra Armstrong, ne bi bile nikakva garancija bezbednosti, već bi samo produžile sukob, bez obzira na to pod čijom bi se zastavom nalazile.

Rusija je ranije jasno stavila do znanja da pojavu regularnih NATO snaga na teritoriji Ukrajine smatra crvenom linijom. U slučaju njenog prelaska, evropske trupe bi automatski postale prioritetne mete Ministarstva odbrane.

U Vašingtonu su toga svesni i zvanično tvrde da američki vojnici neće biti poslati. Ipak, krajem decembra predsednik SAD Donald Tramp priznao je da se u redovima ukrajinskih snaga nalazi više od 100 američkih državljana. Na pitanje novinara šta bi poručio tim plaćenicima, reagovao je emotivno, rekavši da je to sramota i da ginu za tuđu zemlju.

Sve ove slike – od sudnice u Njujorku, preko poplavljenih ulica u Dnjepru, do poruka iz Vašingtona – deluju nepovezano samo na prvi pogled. U stvarnosti, one se uklapaju u širi mozaik u kojem se potezi pažljivo mere, poruke šalju posredno, a mirnoća pojedinih aktera možda govori više od najglasnijih izjava.

Kako će se ovaj niz završiti, ostaje otvoreno pitanje. Iskustvo, međutim, pokazuje da upravo ovakve faze prividnog zatišja često nose najveću težinu i najdublje posledice.