Ponekad je "veoma mudro simulirati ludilo", napisao je 1517. godine Nikolo Makijaveli.

Politički filozof i čuveni pisac priručnika za vladare opisao je tako suštinu onoga što će nekoliko vekova kasnije postati poznato kao Teorija ludaka (Madman Theory), koja se vezuje za spoljnu politiku američkog predsednika Ričarda Niksona.

"Ja to zovem Teorijom ludaka, Bobe. Želim da severni Vijetnamci veruju da sam došao do tačke u kojoj bih mogao učiniti bilo šta da zaustavim rat. Samo ćemo im proturiti vest da – ‘za ime Božje, znate da je Nikson opsednut komunizmom. Ne možemo ga obuzdati kada je besan, a ruka mu je na nuklearnom okidaču’ – i sam Ho Ši Min će biti u Parizu za dva dana moleći za mir", rekao je navodno Ričard Nikson svom šefu kabineta Hariju Robinsu Haldemanu, koji je to objavio u svojim memoarima.

Trampove parole nisu od juče, a nisu ni samo njegove

Paralele sa današnjim šefom Bele kuće Donaldom Trampom nije teško primetiti.

Primeri neočekivanih, naglih i naizgled iracionalnih izjava i poteza koji treba da zastraše protivnika i uvere ga da je Tramp spreman na sve – ne prestaju da iznenađuju, iako nisu slučajni, a nisu ni "od juče".

Tramp je još kao predsednički kandidat 2016. godine, u svom prvom velikom obraćanju na tu temu, pozvao na nepredvidivost kao princip kojeg se treba držati u spoljnoj politici, što nije promaklo Fondaciji "Ričard Nikson", koja baštini nasleđe nekadašnjeg predsednika.

"Mi kao nacija moramo biti nepredvidiviji. Potpuno smo predvidivi. Sve otkrivamo. Šaljemo trupe - mi to kažemo. Šaljemo nešto drugo - držimo konferenciju za novinare. Moramo biti nepredvidivi", poručio je Tramp.

Ne znamo šta bi nekadašnji šef Bele kuće rekao o aktuelnom, ali fondacija koja nosi Niksonovo ime nije štedela reči hvale, ocenjujući da Trampov poziv na nepredvidivost odjekuje kao centralno načelo spoljnopolitičke strategije predsednika Ričarda Niksona.

Ruski rulet ili poker

Da bi stvari bile još jasnije, poslužila je pokeraška analogija. Fondacija podseća da je Nikson na pregovore sa stranim liderima gledao kao na igru u kojoj je nepredvidivost ključna.

"Kako biste pobedili u pokeru, morate uspostaviti kredibilitet, kredibilitet da imate karte u rukama kada se kladite", govorio je Nikson.

Možda bi kod Trampa ruski rulet bio prigodnija metafora za kockarski pristup politici i slučajeve primene Teorija ludaka, koji su gotovo svakodnevni.

Dilema "lidera slobodnog sveta"

Što se svet više navikavao na Trampovu retoriku, ona je, možda baš zato, postajala sve "luđa". Kao, uostalom, i politika.

Američki predsednik je u ratu protiv Irana otišao tako daleko da je sebe praktično predstavio kao "jahača Apokalipse", mada neodlučnog, onog koji se koleba između uništenja civilizacije i "nečeg divnog". Valjda tako "teorija" nalaže.

"Cela civilizacija će umreti večeras i nikada se više neće vratiti. Ali, možda može da se dogodi i nešto revolucionarno, divno, ko zna", zapretio je Tramp neronski teatralno, verovatno podstaknut za Amerikance neočekivanim i nepovoljnim tokom rata.

Rat u Iranu je pokazao kakvi su rezultati

Šta je sa rezultatima takve taktike? U Niksonovom slučaju, nema mnogo pokazatelja da je zastrašivanje bilo produktivno, ali prostora za spekulacije ipak ima. Na primer, njegov pristup SSSR-u doveo je do perioda detanta i potpisivanja dva sporazuma o kontroli naoružanja.

U slučaju Donalda Trampa i njegove najnovije ratne avanture u Iranu, ne čini se da su apokaliptične pretnje ono što je navelo Teheran da pristane na prekid vatre i pregovore.

Naprotiv, ključnu ulogu u dovođenju Irana za pregovarački sto odigrala je Kina, jedan od njegovih ključnih političkih zaštitnika i poslednjih godina destinacija bezmalo celokupnog iranskog izvoza nafte.

Zašto poza "ludaka" nema željeni efekat u Trampovom slučaju

Nije prvi put i nije slučajno da Trampove pretnje ostanu bez očekivanih rezultata.

Razlog je što, za razliku od vremena Hladnog rata, ne postoji temeljna pretpostavka Teorije ludaka –  a to je da nepredvidivo ponašanje mora biti izuzetak, a ne pravilo.

Poza "ludaka" radi posao samo ako odstupa od uobičajenog ponašanja. Nikson je protivnicima delovao opasno, zato što je američki sistem inače delovao birokratski i kontrolisan.

Sa druge strane, Tramp se razmetao, protivrečio samom sebi, pojačavao retoriku, a zatim odstupao, uglavnom bez jasnih dobitaka.

Njegova nepredvidivost postala je predvidiva i očekivana, čime je izgubila moć.

"Vladalac će biti prezren ako je nepostojan, površan, slab, plašljiv, neodlučan", smatrao je Nikolo Makijaveli.

U zapadnoj javnosti ima i mišljenja da je takva taktika sama po sebi gubitnička. Snažne i uspešne sile naglašavaju doslednost i predvidivost, jer istinska moć ne mora da "viče" da bi delovala.