Advokat iz Bijelog Polja, Bogdan Pavićević, nedavno je ostvario jedan od najvećih planinarskih podviga – uspon na Akonkagvu, najviši vrh Južne Amerike. U ekskluzivnom razgovoru za portal Pogled govori o tome kako je nastala ideja za ovaj izazov, koliko su zahtevne pripreme za ovakvu ekspediciju, sa kakvim se opasnostima suočavaju planinari na visini većoj od 6.900 metara, ali i šta zapravo znači pomeriti sopstvene granice.

Šta Vas je prvi put privuklo planinarenju i kada se rodila ideja o usponu na Akonkagvu?

Ideja se rodila kada sam bio na planinarskoj turi u Maroku, na planini Atlas. Tada je jedan član naše grupe iz Srbije već imao iskustvo uspona na Akonkagvu. Kroz razgovore sa njim počeo sam da se interesujem za taj vrh, a on mi je dao i prve smernice kako izgleda put do tog cilja.

Koliko dugo ste se pripremali za ovu ekspediciju i kako su izgledale pripreme?

Nisam imao klasične fizičke pripreme pre puta, jer smo deo priprema odradili na planini La Parva u Čileu, na visini od oko 4.045 metara. Na ovakvim ekspedicijama, pored fizičke spremnosti, izuzetno je važna mentalna priprema.

Da li ste u nekom trenutku posumnjali da je cilj prevelik?

Bezbroj puta. Bilo je mnogo prepreka i teških trenutaka kada sam se čak i kajao što sam krenuo na tu ekspediciju.

Koji trenutak tokom uspona biste izdvojili kao najteži?

Najzahtevniji deo je mesto koje planinari zovu Kanaleta. Tamo duvaju izuzetno jaki vetrovi, a temperatura može pasti i do minus 40 stepeni.

Kako izgleda borba sa visinom i nedostatkom kiseonika?

Na poslednjih 700 metara ide se veoma sporo. Napravite pet koraka, pa morate da stanete i odmorite dva minuta zbog nedostatka kiseonika.

Šta Vam je prvo prošlo kroz glavu kada ste stigli na vrh?

Pre svega osetio sam veliko unutrašnje zadovoljstvo, jer sam uspeo da pomerim sopstvene granice.

Da li je bilo situacija kada Vam je nedostajao komfor ili ste pomislili da odustanete?

Naravno. U nekim trenucima mi je nedostajao komfor na koji smo navikli u svakodnevnom životu.

Koliko je ovakav poduhvat opasan?

Veoma je opasan. Procenat uspešnosti na Akonkagvi je oko 30 odsto. Ove godine, zbog lošeg vremena, bio je svega oko 18 odsto. Najveće opasnosti su visinska bolest, kao i edem pluća i mozga.

Koja je najveća žrtva koju ste morali da podnesete?

Najveća žrtva je odricanje od komfora. Na tim visinama nije toliko važna jaka hrana koliko je važno unositi mnogo tečnosti, što preporučuju svi vodiči i doktori na Akonkagvi.

Kako je Vaša porodica reagovala na ovu ekspediciju?

Bili su veoma zabrinuti dok sam bio tamo, ali sada su ponosni.

Koju poruku želite da pošaljete mladima u Crnoj Gori?

Poručio bih im da se više bave planinarenjem, jer ono mnogo znači za zdravlje i fizičku kondiciju.

Da li planinarenje gradi karakter?

Karakter je na prvom mestu i planinarenje je veoma važno za njegov razvoj.

Da li je ovo vrhunac Vaše planinarske karijere?

Možda jeste, ali možda je i nastavak novih izazova. Sve zavisi od psihičke i fizičke forme.

Koji je Vaš sledeći cilj?

Svaki planinar u podsvesti ima želju da jednog dana pokuša uspon na Mont Everest. Međutim, takva ekspedicija košta najmanje 50.000 eura, a pripreme traju mesecima. Takođe se preporučuje duži boravak na Himalajima radi bolje aklimatizacije.

Da li već imate planove za naredne uspone?

Već imam ponude za ekspedicije na Elbrus i Kilimandžaro, možda već ove godine.

Bonus video: