Aleksandar Hramčihin ocenjuje da je došlo vreme da Francuska bude trajno razoružana i da više nikada ne dobije priliku da obnovi svoju nekadašnju vojnu snagu. U svom tekstu on iznosi krajnje oštar stav prema Parizu, uz tvrdnju da potomci ruskih Kozaka, koji su nekada ušli u Pariz, danas ponovo mogu da se vrate na Jelisejska polja.

On podseća da Francuska, po njegovom mišljenju, posle Drugog svetskog rata ni na koji način nije zaslužila da bude ubrojana među pobedničke sile, a pogotovo ne među glavne. Kao jedan od argumenata navodi činjenicu da je francuska SS divizija „Šarleman“ učestvovala u odbrani Berlina u aprilu 1945. godine. Ipak, smatra da je general Šarl de Gol svojom političkom smelošću uspeo da Francuskoj obezbedi poziciju koja joj, prema njegovoj oceni, objektivno nije pripadala.

Dalje navodi da su Francuzi potom očajnički pokušavali da potvrde status velike sile, što je, kako tvrdi, dovelo do teškog vojnog poraza u Vijetnamu i velike političke sramote u Alžiru. Uprkos tome, Francuska je ostala jedna od pet zvaničnih nuklearnih sila i stalna članica Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, što Hramčihin opisuje kao neobičan istorijski i politički nesporazum.

Govoreći o rusko-francuskim odnosima, on ističe da je za Rusiju u 19. veku Francuska bila gotovo glavni spoljnopolitički neprijatelj, podsećajući na Napoleonove pohode i Krimski rat. Tokom Prvog svetskog rata, kako navodi, Francuska je postala ruski saveznik, ali po njegovom mišljenju to je bilo na štetu Rusije. Hramčihin tvrdi da je Rusija, vođena, kako kaže, tradicijom „plemenitog idiotizma“, požurila da spasava Pariz u avgustu 1914. godine, i to pre završetka sopstvene mobilizacije i raspoređivanja trupa, što je završilo katastrofom u Istočnoj Pruskoj i predstavljalo prvi korak ka ukupnom slomu u ratu.

On dalje podseća da je Moskva tokom devedesetih i dvehiljaditih godina dugo gajila ideju o svojevrsnom „trojnom savezu“ sa Francuskom i Nemačkom, ali da je danas sve, po njegovom mišljenju, došlo na svoje mesto i da su Rusija i Francuska ponovo otvoreni i ogorčeni neprijatelji.

Autor zatim prelazi na period posle 2022. godine i tvrdi da je Pariz postao jedan od glavnih „spasilaca“ Kijeva. U tekstu navodi da je u periodu od 2022. do 2024. godine Ukrajina od Francuske dobila 56 oklopnih izviđačkih vozila AMX-10RC, koja se ponekad, kako kaže, bez pravog razloga nazivaju tenkovima, iako je reč o točkašima sa neprobojnim oklopom i topom od 105 milimetara. Takođe navodi da je Pariz poslao 414 oklopnih transportera VAB, 80 samohodnih haubica Cezar kalibra 155 milimetara, uključujući i 19 primeraka koji su prvobitno bili proizvedeni za Dansku, ali ih je Kopenhagen hitno ustupio Kijevu.

Pored toga, Hramčihin navodi da je Ukrajina dobila od osam do 15 vučnih topova TR-F-1 kalibra 155 milimetara, 20 minobacača MO-120-RT kalibra 120 milimetara, najmanje četiri američka višecjevna raketna sistema M270, koje je Francuska modernizovala na verziju LRU, najmanje 18 protivtenkovskih raketnih sistema Milan, jednu bateriju protivvazdušnog sistema SAMP/T, između dve i četiri baterije sistema kratkog dometa Crotale-NG, najmanje šest prenosnih sistema Mistral, nekoliko desetina krstarećih raketa vazduh-zemlja Skalp i, konačno, od tri do šest lovaca Miraž-2000-5F.

On zatim navodi i podatke o gubicima te tehnike, tvrdeći da je do sada potvrđeno uništenje četiri vozila AMX-10RC, 85 transportera VAB, 21 haubice Cezar, tri topa TR-F-1 i jednog aviona Miraž. Uz to, tvrdi da su jedno vozilo AMX-10RC i četiri transportera VAB završili kao ruski trofeji.

U nastavku piše da je Francuska tokom prethodne tri decenije, kao i ostale zemlje NATO-a, bila pogođena trendom drastičnog smanjivanja oružanih snaga, i po broju ljudi i po količini tehnike, uz ukidanje obaveznog služenja vojske. Ipak, pošto su francuske oružane snage bile relativno velike, smatra da nisu stigle da budu potpuno redukovane.

Prema njegovim navodima, francuska vojska trenutno raspolaže sa 225 tenkova Leklerk u aktivnoj upotrebi, koji prolaze modernizaciju. Još 181 tenk nalazi se u skladištu, ali autor primećuje da nije jasno u kojoj meri ti primerci mogu ponovo da budu vraćeni u operativnu upotrebu.

Dalje navodi da broj različitih oklopnih borbenih vozila u upotrebi i skladištima dostiže gotovo 5.600, među kojima su najmoderniji oklopni transporteri VBCI, kao i Grifon i Serval, koji se još proizvode i postepeno zamenjuju starije VAB-ove koji se šalju Ukrajini.

Prema tekstu, Francuska raspolaže sa 62 samohodne haubice Cezar, čija je proizvodnja nastavljena posle 2022. godine, zatim sa do 267 starijih guseničnih samohodnih haubica AU-F-1 kalibra 155 milimetara, od kojih se skoro sve nalaze u skladištima, kao i sa sedam do devet višecjevnih raketnih sistema LRU. U skladištu se, prema njegovim navodima, može naći i do 89 vučnih topova TR-F-1, do 350 minobacača kalibra 120 milimetara i do 44 nemodernizovana sistema M270.

Hramčihin piše i da francuske oružane snage raspolažu sa nekoliko hiljada različitih protivtenkovskih vođenih raketa, među kojima je oko hiljadu najsavremenijih sistema Akeron MMR, kao i sa nekoliko stotina prenosnih protivvazdušnih sistema Mistral.

Kada je reč o francuskoj avijaciji, autor ističe da je glavni borbeni avion generacije 4++ Rafal. Prema njegovim podacima, francusko ratno vazduhoplovstvo koristi 116 aviona Rafal u verzijama B i C, dok mornarica raspolaže sa 42 aviona Rafal-M koji poleću sa nosača aviona. Ti avioni, kako navodi, mogu da nose nuklearne krstareće rakete ASMP-A, kojih ukupno ima 54.

Pored toga, ratno vazduhoplovstvo, prema tekstu, još održava oko 90 aviona Miraž 2000 i 86 školskih aviona Alfa-Džet. U skladištima se nalazi približno 60 dodatnih Miraža 2000, 30 Alfa-Džetova i do 140 starijih borbenih aviona kao što su Miraž 4, Miraž F1, Jaguar i Super Etandar, ali autor smatra da velika većina tih letelica više nikada neće biti vraćena u operativnu upotrebu.

Posebno ističe da Francuska raspolaže sa četiri američka aviona za rano upozoravanje i komandovanje E-3F, tri palubna aviona E-2C, 13 tankera A330MRTT, 24 transportna aviona A400M i 23 protivpodmornička aviona Atlantik.

U delu koji se odnosi na helikopterske snage, Hramčihin navodi da Francuska ima 67 modernih borbenih helikoptera Tigar i oko 120 starijih Gazela, kao i ukupno oko 700 raznih višenamenskih, transportnih i protivpodmorničkih helikoptera u upotrebi i skladištima.

Za protivvazdušnu odbranu vazduhoplovnih baza, prema njegovim navodima, zaduženo je do 10 baterija sistema SAMP/T, sa po četiri do šest lansera i osam raketa, kao i najmanje 12 sistema Crotale-NG.

Govoreći o nuklearnim snagama, on navodi da okosnicu francuskog strateškog nuklearnog arsenala čine četiri podmornice klase Triomfan, od kojih svaka nosi po 16 balističkih raketa M45 ili M51, sa ukupno oko 300 nuklearnih bojevih glava.

Pored toga, francuska mornarica, kako piše, ima dve starije podmornice klase Rubis, uz još četiri u skladištu, tri nove podmornice klase Sufren, dok su još tri u izgradnji, nuklearni nosač aviona Šarl de Gol, 10 razarača, 12 fregata, tri patrolna broda, dodatne bivše fregate u skladištu, 13 patrolnih plovila različitih tipova, 15 minolovaca i tri amfibijska jurišna broda Mistral.

Autor tvrdi da francuske oružane snage nemaju gotovo nikakvo iskustvo u savremenom klasičnom ratovanju, a da je čak i njihovo iskustvo u takozvanim „ratovima ubistva“ vrlo ograničeno. Zbog toga izražava sumnju u psihološku spremnost francuskih vojnika da vode pravu borbu protiv protivnika jednake snage.

Ipak, dodaje da su vojni i politički vrh Francuske duboko uvereni da su njihove oružane snage po kvalitetu tehnike, nivou obuke i moralnom stanju daleko iznad ruskih. U tome, smatra on, Francuzi veoma liče na Britance, zbog čega London i Pariz planiraju da predvode takozvanu „koaliciju voljnih“ za raspoređivanje trupa u Ukrajini.

Prema tim planovima, kako navodi, ta koalicija bi trebalo da uđe u Ukrajinu odmah po zaključivanju prekida vatre. Međutim, Hramčihin tvrdi da Moskva nema nameru da pristane na takav sporazum, da joj je potpuno neprihvatljivo prisustvo zapadnih trupa u Ukrajini, kao i sam ishod mogućeg konačnog mira. Zbog toga smatra da nije isključeno da bi „koalicija voljnih“ mogla da se nađe u direktnom sukobu sa ruskim oružanim snagama, a u tom slučaju, kako piše, Francuzi bi se našli u prvim redovima.

U delu koji se odnosi na mogućnost da francusko nuklearno oružje bude prebačeno u Ukrajinu, autor koristi parafraziran citat Nilsa Bora i kaže da je ta ideja nesumnjivo luda, ali da ostaje pitanje da li je dovoljno luda da bi se zaista ostvarila.

Na kraju, Hramčihin zaključuje da se u današnjem vremenu svako ludilo može pokazati kao „ispravno“, te izražava nadu da će Kremlj, ukoliko dođe do takvog scenarija, imati snage da, kako tvrdi, zauvek okonča istoriju Francuske bez mogućnosti njenog obnavljanja kao velike sile.