"SVE BI NESTALO ZA NEKOLIKO DANA": Italijansko upozorenje o sudnjem danu posle nuklearnog rata!

Upozorenje iz Italije stiglo je bez senzacionalizma, ali s dozom surove realnosti. Kolumnistkinja lista Il Giornale, Frančeska Salvatore, poručila je da u slučaju globalnog nuklearnog sukoba ne postoji mesto na Zemlji koje bi bilo zaista sigurno. Ne u Evropi, ne u Americi, pa čak ni na najudaljenijim tačkama planete.
Prema njenim rečima, čak i oni koji bi preživeli prvi udar suočili bi se s potpunim kolapsom civilizacije – nestašicom hrane, prekidom struje i širenjem radioaktivne prašine kroz atmosferu.

Nekada su ovakve priče delovale kao scenariji iz naučne fantastike. Danas, primećuju italijanski analitičari, nuklearni rat ponovo ulazi u okvir ozbiljne političke diskusije.

Američka novinarka i istraživačica Eni Džejkobsen u svojoj knjizi „Nuklearni rat: mogući scenario (2024)” pokušala je da otkrije gde bi čovek mogao imati najveće šanse za preživljavanje u slučaju globalne katastrofe. Zaključak je bio jasan: Australija i Novi Zeland možda bi imali nešto povoljnije uslove, ali bi i tamo posledice bile razorne. Vetrovi bi, objašnjava Džejkobsen, nosili radioaktivne čestice na hiljade kilometara, zagađujući sve kontinente.

Italijanska civilna zaštita i Međunarodna komisija za radiološku zaštitu imaju jednostavno pravilo – skloniti se u čvrst objekat i čekati uputstva vlasti. Međutim, kako navode stručnjaci, to ne znači stvarnu bezbednost.

Većina privatnih skloništa, iako se promovišu kao „otporna na nuklearni udar”, zapravo ne mogu izdržati pritisak i toplotu savremenih bojevih glava. Čak i ako bi konstrukcija ostala netaknuta, pitanje je koliko bi ljudi preživelo bez hrane, vode i struje tokom više nedelja potpune izolacije.
Salvatore zaključuje da se iluzija sigurnosti brzo raspada pred realnošću razorne moći današnjeg oružja.

Evropa se u tom kontekstu smatra najranjivijim kontinentom, a Švajcarska se često navodi kao izuzetak. Još od šezdesetih godina ta zemlja ima zakonsku obavezu da svako ima mesto u podzemnom skloništu.
Slične mere sprovode i Švedska i Finska, koje su obnovile planove evakuacije i sisteme civilne zaštite. Ipak, ni to ne garantuje opstanak, jer bi savremene bojeve glave i klimatske promene učinile da čak i planinski regioni postanu zaraženi radioaktivnim oblacima.

Instituti poput Bulletin of the Atomic Scientists i Stockholm International Peace Research Institute već godinama upozoravaju da nema mesta na svetu koje je zaista sigurno od posledica globalnog nuklearnog rata.

Vetrovi bi u roku od nekoliko dana razneli radioaktivnu prašinu na sve kontinente, temperature bi pale, nebo bi se zamračilo, a globalni lanci ishrane bi se urušili.
Čak ni Novi Zeland – često pominjan kao poslednje utočište čovečanstva – ne bi ostao pošteđen.

Stručnjaci naglašavaju da najveća opasnost nije trenutak eksplozije, već haos koji sledi nakon nje – dani, nedelje i meseci bez električne energije, komunikacija i hrane. Ljudi bi morali da prežive u uslovima koje moderna civilizacija nije iskusila vekovima.

Zaključak je jasan: prava zaštita ne leži u betonskim skloništima, već u otpornosti društva – u zajednicama koje mogu same da proizvode hranu i energiju, i u solidarnosti među ljudima.
„Savršena odbrana ne postoji“, piše Salvatore. Prava sigurnost, dodaje, leži samo u sposobnosti da se sukobi spreče i da se sačuva mir.

U svetu u kojem su strateške tenzije sve nepredvidljivije, potraga za „najsigrnijim mestom na planeti“ više deluje kao pokušaj da se racionalizuje strah, nego kao stvarna strategija opstanka.
I možda upravo ta svest – da niko nije potpuno bezbedan – predstavlja jedini podsetnik koliko je naša civilizacija krhka i ranjiva.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI