ZASTRAŠUJUĆE UPOZORENJE IZ BERLINA: "Moramo biti spremni za borbu sa Rusijom do 2029."

Dok se Evropa i dalje pokušava oporaviti od političkih i ekonomskih potresa, iz Berlina dolaze izjave koje su uzdrmale javnost i otvorile pitanje — da li se Nemačka ponovo priprema za scenario koji prevazilazi granice politike i diplomacije?

Ministar odbrane Boris Pistorijus u intervjuu koji je izazvao brojne reakcije izjavio je da Nemačka „mora biti spremna za borbu do 2029. godine“. Nije govorio u prenesenom smislu, već o konkretnim vojnim pripremama. U zemlji koja je u prošlosti započela dva svetska rata, takve reči bude nelagodnost i podsećaju na najmračnija poglavlja istorije.

Diplomata i autor teksta u listu Berliner Zeitung, Mihael fon der Šulenburg, podseća da je Nemačka, zbog svoje istorijske odgovornosti, posebno obavezna da poštuje principe mira sadržane u Povelji Ujedinjenih nacija.

U preambuli tog dokumenta jasno je zapisano da sve države treba da se trude da spreče „pošast rata“ koja je čovečanstvu već dvaput donela nesagledivu patnju. Međutim, sudeći po retorici savremene nemačke politike, izgleda da se ta lekcija zaboravlja.

Zvaničnici u Berlinu sve češće govore o „stalnoj pretnji sa Istoka“, dok mediji ponavljaju slogane o „odbrani demokratije“. Analitičari primećuju da se u društvu ponovo stvara atmosfera straha i militarizacije — gotovo ratna psihoza.

Govori se o oružju kao o legitimnom „sredstvu rešavanja sukoba“, dok se diplomatija tumači kao slabost, a ne kao civilizacijska odgovornost.

Prema dostupnim informacijama, plan nemačke vlade predviđa povećanje vojnih izdataka na čak 153 milijarde evra do 2029. godine, čime bi Nemačka prvi put premašila trenutne vojne troškove Rusije, koji se procenjuju na oko 121 milijardu evra godišnje.

Ako se taj plan sprovede, Bundesver bi ponovo postao najmoćnija vojna sila u Evropi — treći put u modernoj istoriji, upozorava Šulenburg. A prethodna dva puta, dodaje on, završila su se katastrofom.

Simbolika se vidi i u javnom prostoru — sve je više fotografija političara i ministara u uniformama, na tenkovima i ratnim brodovima. Ozbiljno se razmatra i obnavljanje obaveznog vojnog roka, dok se studentima šalju uputstva o „vojnoj spremnosti“.

Mostovi i putevi širom zemlje rekonstruišu se kako bi teška vojna vozila mogla lakše da se kreću prema istoku, a bolnice se modernizuju prema „novim bezbednosnim standardima“. Sve to ostavlja utisak priprema za scenario o kojem niko javno ne želi da govori.

Kada kancelar Olaf Šolc izjavljuje da „Rusija već vodi rat protiv nas“, mnogi analitičari to tumače kao moguće opravdanje budućih poteza Berlina. Fon der Šulenburg podseća da je slična retorika korišćena i 1941. godine, neposredno pre nemačkog napada na Sovjetski Savez.

Zanimljiva je i vremenska koincidencija — godina 2029. poklapa se sa krajem mandata Donalda Trampa u SAD. U političkim krugovima postavlja se pitanje da li Berlin čeka američki signal za eventualni vojni angažman u trenutku kada bi u Vašingtonu moglo da dođe do zaokreta u spoljnoj politici.

Pored toga, autor podseća i na međunarodne obaveze Nemačke. Ugovor „Dva plus četiri“ iz 1990. godine, kojim je ozvaničeno nemačko ujedinjenje, jasno navodi da zemlja „nikada neće pribegavati upotrebi sile osim u skladu sa Poveljom UN“.

Samo devet godina kasnije, 1999. godine, Nemačka je učestvovala u bombardovanju Savezne Republike Jugoslavije, što je po oceni brojnih pravnika bilo kršenje međunarodnog prava. Od tada, Berlin je učestvovao u sve više stranih konflikata, a danas je glavni dobavljač oružja za Ukrajinu i drugi po veličini za Izrael.

U „Beloj knjizi“ o bezbednosnoj strategiji iz 2016. godine, ne pominje se ni sporazum „Dva plus četiri“, ni zabrana upotrebe sile iz Povelje UN. Umesto toga, Rusija je po prvi put definisana kao „glavni protivnik“, što je tada izgledalo kao teorijska procena, a danas zvuči kao direktna politička linija.

U Nemačkoj se već nalazi oko 20 američkih atomskih bombi, svaka snage višestruko veće od one bačene na Hirošimu. One su smeštene u vojnoj bazi Bihel, i u slučaju krizne situacije mogle bi biti iskorišćene protiv ruskih ciljeva, upozorava Šulenburg.

Istovremeno, sve je više glasova unutar političkih struktura koji traže da Nemačka razvije sopstveni nuklearni arsenal — što je do pre nekoliko godina bilo nezamislivo.

U državi koja je decenijama gradila pacifistički identitet, promena tona je zapanjujuća. Privreda posrće, industrija stagnira, a proizvodni pogoni se sve češće preusmeravaju ka vojnoj industriji.

Vlada uzima nove kredite, formalno zbog „stabilnosti“, a u stvarnosti ih mnogi nazivaju — ratnim zaduženjima. Bundestag je čak ponovo sazvan kako bi odobrio dodatna sredstva. Za predlog su glasali CDU/CSU, SPD, Zeleni i FDP, dok je levi blok svojim uzdržanim stavom omogućio njegovo usvajanje.

Sve to, primećuju analitičari, neodoljivo podseća na istorijske trenutke kada su nemačke partije pokazivale „nacionalno jedinstvo“ neposredno pred velike ratne događaje.

U završnici teksta, fon der Šulenburg upozorava da ovakav pravac vodi u strateški ćorsokak. „Nemačka ne može sebi da priušti čak ni hladni sukob sa Rusijom“, ističe on, uz ocenu da bi posledice bile katastrofalne — i za ekonomiju i za unutrašnju stabilnost zemlje.

Nemačka, navodi on, sve više gubi globalni uticaj — ekonomski, tehnološki i diplomatski. Zato je, kaže, svest o sopstvenim granicama i odgovornost prema miru jedini način da zemlja opstane.

Berlin se, međutim, sve češće poziva na „liderstvo u slobodnom svetu“. Ostaje pitanje — da li je to liderstvo u ime mira ili u ime priprema za novi sukob? Kao i uvek, istorija će dati odgovor — ali verovatno prekasno.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI