Tačno u 13 časova konobar pomera još jednu stolicu. Sto za šest postaje sto za osam. „Stiže još zet“, objašnjava baka, dok deca već listaju meni.

Ovakve scene danas su sve češće u restoranima širom grada. Nedeljni ručak u Beogradu sve ređe počinje u kuhinji, a sve češće za rezervisanim stolom.

Porodični ručak nije nestao. Samo se preselio.



Nedelja više nije dan za smenu u kuhinji

Nekada je nedeljni ručak podrazumevao višesatnu pripremu. Kupovina, čišćenje, kuvanje, serviranje, raspremanje. Danas, u ritmu savremenog grada, porodice traže drugačiji balans.

Radna nedelja produžila se i vikendom. Deca imaju obaveze, odrasli završavaju ono što nisu stigli tokom sedmice. Nedelja je često jedini dan kada svi mogu da sednu za isti sto. Upravo zato sve više porodica bira porodični restoran u Beogradu kao mesto okupljanja.

Ne iz potrebe za luksuzom, već iz potrebe za vremenom.

Šta se zapravo traži od nedeljnog ručka van kuće?

Atmosfera bez žurbe. Meni u kome svako može da pronađe nešto svoje. Prostor dovoljno velik da primi tri generacije, ali dovoljno intiman da razgovor ne mora da bude glasan.

Zbog toga restoran Kolo postaje prirodan izbor za porodični ručak Beograd. Nedeljom se za istim stolom susreću različite generacije i različiti ukusi.

Na sred stola stiže vrat od mangulice sa pireom i glaziranim lukom. Pored njega juneći ribić na kajmaku. Otac poručuje Angus rib eye da podeli sa svima, dok majka bira zapečeni pileći file. Neko se odlučuje za smuđa, jer „nedelja traži nešto drugačije“.

I niko ne ustaje da proveri rernu.



Nova forma stare tradicije

„Godinama sam kuvala svake nedelje. Sad sam rešila da i ja sedim“, kaže žena za susednim stolom dok naručuje kafu.

U toj jednoj rečenici krije se odgovor na pitanje zašto je nedeljni ručak Beograd poslednjih godina dobio novu dinamiku.

Nije nestala potreba za okupljanjem. Nije nestala želja da se sedne zajedno i da ručak traje duže od obroka. Nestao je samo pritisak da neko mora sve da organizuje.

Zato restoran danas postaje produžetak doma. Ne menja porodicu. Samo joj daje prostor da se bavi onim što je najvažnije – razgovorom.

I dok se u stanovima sve ređe čuje zvuk šerpi u nedeljno podne, u gradskim restoranima sve češće čuje se isto pitanje:

„U koliko smo sledeće nedelje?“