Mračna, lepa i pomalo prazna: Šta (ni)je uspelo u seriji „Black Rabbit“?
Netflixova limitirana serija sa Džejsonom Bejtmenom i Džadom Louom kombinuje porodične traume, kriminalnu prošlost i kuhinjsku tenziju u stilski upečatljiv triler koji ne ostavlja mnogo prostora za disanje – ali ne uspeva u svemu što je zamislila.
Na Netflix je nedavno stigla limitirana serija Crni zec, triler-drama smeštena u haotični svet njujorške noćne scene i porodičnih trauma koje se ne brišu ni vremenom, ni distancom. Glavne uloge tumače Džejson Bejtmen i Džad Lou, u priči o dvojici braće čije pomirljive maske brzo padaju kada prošlost zakuca na vrata luksuznog restorana. Serija ima osam epizoda i predstavlja jedan od ambicioznijih pokušaja Netflixa da spoji psihološku napetost sa vizuelno atraktivnim noir okruženjem.
Porodica kao tempirana bomba
Kroz priču o braći Vinsu i Džeiku, Crni zec postavlja pitanje: koliko prošlosti možemo zakopati pre nego što se ona vrati da nas proguta? Vins (Bejtmen) je uspešni ugostitelj koji vodi elitni noćni klub-restoran, dok Džeik (Lo), bivši muzičar sa mračnom istorijom, ulazi u njegov život nakon godina odsustva. Povratak starijeg brata ubrzo izaziva lanac događaja koji testiraju granice poverenja, lojalnosti i moralnih kompromisa.
U fokusu nije samo dinamika između dvojice protagonista, već i svet koji ih okružuje – prepun ekscentričnih likova, zakulisnih igara i zakopanih tajni. Svaka epizoda postavlja novi sloj misterije, ali i potencijalno pitanje: ko ovde zapravo ima kontrolu?
Gluma kao glavni adut
Uloga Džeika Lo-u leži prirodno – haotičan, harizmatičan, ali slomljen čovek koji balansira između iskupljenja i samouništenja. Bejtmen, poznat po ulozi u Ozarku, ovde ponavlja svoju tihu, napetu figuru čoveka koji pokušava da zadrži sve konce u rukama, ali mu oni stalno klize. Njihova međusobna dinamika nosi veliki deo serije – napetost se ne izražava kroz eksplozivne sukobe, već kroz duge tišine, poglede i neretko – ono što ostane neizrečeno.
Sporedni glumački ansambl je takođe solidan: Amaka Okafor kao detektivka Roksi unosi dozu racionalnosti u svet prepun iracionalnih odluka, dok su Kleopatra Kolman, Sope Dirisu i Robin de Hesus efektni u svojim sporednim ulogama koje dopunjuju mozaik radnje.
Estetika kao priča za sebe
Vizuelni identitet Crnog zeca igra značajnu ulogu u stvaranju atmosfere. Tihi hodnici restorana, prigušena svetla njujorških ulica, pank sekvence i muzički inserti daju seriji filmski osećaj. Neki od najjačih trenutaka nisu dijaloški, već vizuelni – kamera zna kada da ostane, a kada da ode. U drugoj epizodi, Džad Lou u improvizovanom nastupu pank benda – scena je toliko izvan konteksta, a opet tačno pogođena, da uspeva da simbolično oslika haos u kojem se nalazi njegov lik.
Scenografija i režija koriste simetriju, kontraste svetla i senki, i muziku kao sredstvo emocionalnog pritiska. Sve to zajedno čini da se serija oseća kao spoj Succession i Drive, sa primesama The Bear.
Šta ne funkcioniše?
Uprkos brojnim kvalitetima, Crni zec se ne može osloboditi određenih žanrovskih klišea. Flešbek sekvence, iako korisne za razvijanje likova, često dolaze u pogrešnim trenucima i usporavaju ritam. Epizode koje traju po 55+ minuta ponekad deluju razvučeno, naročito u sredini serije, kada zaplet staje, a emocionalni razvoj tapka u mestu.
Takođe, dok se glavni likovi uspešno profilisu, sporedni likovi ostaju nedovoljno razrađeni. Njihove priče su interesantne, ali nedovoljno iskorišćene, ostavljajući utisak da su tu više zbog funkcije nego suštine.
Finale bez katarze, ali sa jasnom porukom
Crni zec nije serija koja teži velikim eksplozijama niti konačnim odgovorima. Umesto toga, nudi priču u kojoj se tišina često čuje glasnije od reči, a tenzija se gradi između pogleda, prošlosti i neizgovorenog. Finale možda ne donosi klasičnu katarzu, ali jasno poručuje: neki odnosi nemaju srećan kraj, ali zato ostavljaju upečatljiv trag.
OCENA: 3.5 / 5
PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI
Razonoda
Komentari (0)