Američki dolar i ekonomija pred slomom! Izveštaj Ministarstva finansija izaziva horor

Time je prešao granicu koja je nekada izgledala nezamislivo, na putu ka obaranju rekorda postavljenog u godinama neposredno nakon Drugog svetskog rata, piše The Wall Street Journal.

Na dan 31. marta, javno držani dug zemlje iznosio je 31,265 biliona dolara, dok je BDP ostvaren u prethodnoj godini bio 31,216 biliona dolara, prema podacima objavljenim u četvrtak. Odnos tako iznosi 100,2 odsto, u poređenju sa 99,5 odsto na kraju prethodne fiskalne godine, 30. septembra. Ta cifra će u doglednoj budućnosti verovatno nastaviti da raste, budući da federalna vlada beleži istorijski visoke godišnje deficite od skoro 6 odsto BDP-a, koji neprestano uvećavaju dug.

Vlada troši 1,33 dolara na svaki prikupljeni dolar prihoda, a budžetski deficit za ovu godinu projektovan je na 1,9 biliona dolara. To je gotovo nepromenjeno u odnosu na 2025. godinu, dok poreske olakšice republikanaca počinju da važe pre nego što smanjenja rashoda stupe na snagu. Konačni bilans zavisiće od rashoda za rat u Iranu, povraćaja carina i snage privrede u celini.

Sam po sebi, ovaj prekretnički trenutak ne znači previše. Ne postoji poseban nivo na kom dug prelazi iz problematičnog u katastrofalan. Osim toga, taj odnos može da osciluje u narednim kvartalima, kako pristižu poreske uplate, odlaze povraćaji carina i kako se BDP menja usled inflacije i statističkih revizija.

Ipak, troznamenkana granica moćan je simbol fiskalnih pritisaka koji se u SAD gomilaju decenijama. Zakonodavci iz oba politička tabora izražavali su zabrinutost, ali su prednost davali poreskim olakšicama i povećanjima rashoda koji donose jasnije kratkoročne političke efekte.

„Krećemo se prema neistraženj teritoriji", rekao je Mark Goldvajn, potpredsednik Komiteta za odgovorni federalni budžet. „Nema ničeg magičnog u razlici između 100 i 99 odsto, ali to je zastrašujuće mesto na kom se nalazimo."

Odnos duga prema BDP-u ekonomistima je omiljeni pokazatelj koliko zaduženost države opterećuje privredu. Kako taj odnos raste, dug troši resurse koji bi se mogli produktivnije iskoristiti negde drugde.

Vlada postaje sve osetljivija na kamatne stope kako dug raste. Svaki sedmi dolar federalne potrošnje odlazi na plaćanje kamate. Povećanje kamatne stope za svega 0,1 procentni poen koštalo bi 379 milijardi dolara tokom deset godina, prema proceni Kancelarije Kongresa za budžet.

Bez promena, SAD se kreću ka nivoima zaduženosti koje su već dostigle Francuska, Italija, Grčka i Japan, koji su se suočili s različitim stepenima ekonomskog stresa kao posledice. Istovremeno, SAD imaju više prostora za zaduživanje od tih zemalja, zahvaljujući tome što kontrolišu svetsku rezervnu valutu i posebnom položaju svojih trezorskih obveznica kao sigurnog utočišta za investitore.

Ali taj jastuk nije neograničen. Ekonomisti upozoravaju da će, dugoročno, viši federalni dug podizati kamatne stope — uključujući one na hipotekarne kredite, kredite za automobile i kreditne kartice — i potkopavati privatne investicije apsorpcijom kapitala.

„Kada možete da zaradite više na investicijama u obveznice, tražićete veći prinos od bilo kog projekta u realnoj ekonomiji", rekao je Džejms Poterba, ekonomista na Tehnološkom institutu Masačusets.

Neki ekonomisti smatraju da viši dug vodi ka višoj inflaciji, jer vrši pritisak na centralnu banku da drži kamatne stope niskim i, u krajnjem slučaju, dovodi do štampanja novca radi otplate dugova.

Dug je kratko premašio 100 odsto BDP-a za vreme pandemije kovida 2020. godine, kada je BDP privremeno opao, a vlada se naglo zaduživala kako bi podržala američka domaćinstva. Odnos je potom opao jer je stimulus okončan, ekonomski rast nastavljen, a visoka inflacija podigla nominalni BDP.

SAD nisu završile fiskalnu godinu s dugom iznad 100 odsto BDP-a od 1946. To se verovatno uskoro menja. Za razliku od perioda 2020–21, pokretači deficita sada su strukturalni, a ne privremeni, a kamatne stope su više. Kancelarija Kongresa za budžet (CBO) projektuje da će taj odnos dostići 100,6 odsto za fiskalnu godinu koja se završava 30. septembra i premašiti rekord do 2030.

Ove procene zasnivaju se na federalnom dugu u posedu javnosti, koji ekonomisti preferiraju u odnosu na širu i češće pominjanu cifru, koja uključuje i dug koji vlada duguje sama sebi. BDP predstavlja nominalni ekonomski output, neusklađen s inflacijom, za prethodna četiri kvartala.

Odnos duga prema BDP-u dostigao je rekordnih 106,1 odsto 1946. godine. U narednoj deceniji postepeno je opadao zahvaljujući snažnom posleratnom rastu, inflaciji i brzom smanjenju vojnih rashoda, te je do 1957. pao ispod 50 odsto. Još 2008. godine dug je bio ispod 40 odsto BDP-a.

Od tada, SAD su se intenzivno zaduživale kako bi izašle iz finansijske krize 2007–09. i prebrodile pandemiju. Kongres je smanjivao poreze 2013, 2017. i 2025. godine, proširio zdravstvenu pokrivenost u okviru državnih programa i pokrivenost za veterane, ali gotovo ništa nije učinio da izmeni ključne programe potrošnje.

Čak ni najžešći zagovornici smanjenja deficita ne pozivaju na takav pad odnosa kakav se dogodio u posleratnom periodu. Zadovoljilo bi ih da taj odnos jednostavno prestane da raste. To je odraz realnosti starenja američkog stanovništva, koje povećava troškove programa Mediker i Socijalne sigurnosti.

„Da ste mi pre 20 godina rekli da će odnos duga prema BDP-u za dve decenije biti 100 odsto, bio bih oduševljen", rekao je Vilijam Gejl, ekonomista u Brukings instituciji.

CBO projektuje da će dug narasti na 120 odsto BDP-a do 2036. i na 175 odsto do 2056. Te projekcije pretpostavljaju da će Trampova nova poreska smanjenja — poput odbitaka za napojnice i prekovremeni rad — isteći po rasporedu u narednim godinama. Pretpostavljaju i nivoe carina koji prethode odluci Vrhovnog suda kojom su ograničena Trampova ovlašćenja.

Trampova administracija projektuje da će odnos duga prema BDP-u pasti na svega 88 odsto do 2034. Ta procena podrazumeva značajne prihode od carina i smanjenje rashoda, uz mnogo brži rast od onog koji CBO predviđa.

Bez tog brzog rasta, čak i stabilizacija odnosa duga prema BDP-u oko 100 odsto zahtevala bi značajne i verovatno nepopularne mere. Kumulativni deficiti u narednoj deceniji procenjeni su na 24 biliona dolara. Stabilizacija na 100 odsto zahtevala bi kombinaciju smanjenja rashoda i povećanja poreza u vrednosti od oko 10 biliona dolara.

Strah od duga bio je primarna politička tema od kasnih osamdesetih do devedesetih godina, što je motivisalo zakonodavce da reaguju. Povećanja poreza i smanjenja rashoda, uz snažan privredni rast, donela su budžetske suficite. Danas, međutim, viši dug i deficiti izazivaju izjave zabrinutosti, ali gotovo nikakvu stvarnu akciju u pravcu promene fiskalnog kursa SAD.

Tokom predsedničke kampanje 2016. godine, Tramp je govorio o eliminisanju nacionalnog duga, predlažući pritom politike koje su imale suprotan efekat — smanjenje poreza i obećanje da neće dirati beneficije Medikera i Socijalne sigurnosti. Često je tvrdio da bi njegove carine mogle pomoći u otplati duga, ali prihodi od carina bili su daleko ispod potrebnog iznosa.

„Ono što ljude zaista plaši jeste disfunkcionalnost politike", rekao je Gejl. „Kada biste samo pogledali ekonomsku prognozu i bili sigurni da politički lideri mogu da se okupe i reše ovaj problem, to bi sve smirilo."