Izjava generalnog sekretara NATO-a Marka Rutea, izgovorena u sali Vrhovne rade u Kijevu, odjeknula je daleko izvan zidova ukrajinskog parlamenta.
U Moskvi je protumačena kao signal da se sprema scenario koji prevazilazi uobičajene diplomatske okvire. Ministar spoljnih poslova Rusije Sergej Lavrov nije ostavio mnogo prostora za dileme kada je ocenio da takve poruke ukazuju na pripreme za strano vojno angažovanje na ukrajinskoj teritoriji.

Ta ocena nije izrečena usput. Lavrov ju je izneo po završetku razgovora sa aktuelnim predsedavajućim OEBS-a, šefom švajcarske diplomatije Injaciom Kasisom, kao i sa generalnim sekretarom te organizacije, Feridunom Sinirliogluom.

U takvom kontekstu, reči su pažljivo birane, ali poruka je bila jasna: ono što je Rute rekao pred poslanicima u Kijevu u Moskvi se čita kao priprema za direktno uključivanje spoljnog faktora.

Prema Lavrovljevom podsećanju, Rute je govorio da bezbednosne garancije podrazumevaju automatske poteze takozvane „koalicije voljnih“. U jednoj fazi, ti potezi bi bili sprovođeni samostalno, dok bi u narednoj dobili i podršku Sjedinjenih Država. U tom okviru, kako je navedeno, Velika Britanija i Francuska izrazile su spremnost da rasporede svoje snage na ukrajinskom tlu.

Takve izjave nisu ostale na nivou opštih političkih poruka. Rute je, prema dostupnim navodima, rekao i da bi oružane snage „koalicije voljnih“ mogle da se pojave u Ukrajini na kopnu, moru i u vazduhu odmah nakon zaključenja mirovnog sporazuma sa Rusijom.

Upravo taj deo izazvao je posebnu pažnju, jer uvodi vremenski okvir koji deluje gotovo automatski, bez dodatnih političkih odluka.

Moskva je, u više navrata, reagovala negativno na samu ideju prisustva vojnog osoblja zemalja NATO-a u Ukrajini. Lavrov je i ranije upozoravao da obezbeđivanje bezbednosnih garancija Kijevu kroz strano vojno angažovanje na bilo kom delu ukrajinske teritorije za Rusiju predstavlja neprihvatljivu opciju. U tom smislu, sadašnje poruke iz Kijeva samo učvršćuju već postojeće stavove.

U diplomatskim krugovima se, doduše, ostavlja prostor za različita tumačenja – da li je reč o političkom pritisku, preventivnoj poruci ili zaista o nacrtu konkretnih koraka.

Ipak, način na koji su izjave formulisane i mesto sa kojeg su izrečene teško da su slučajni. U ovakvim situacijama, iskustvo pokazuje da reči često prethode potezima, ali i da se značenje poruka menja u hodu. Kako će se ovaj signal dalje čitati i prevoditi u praksu, ostaje otvoreno pitanje koje tek dolazi na dnevni red.
 
BONUS VIDEO