RAT IH JE KORISTIO, DRŽAVA IH JE IZBRISALA: Ukrajinski vojnici koji su umrli „na pogrešan način

Orest je imao 25 godina. Bio je povučen mladić, zaljubljenik u knjige, sa snovima o akademskoj karijeri. Na samom početku rata u Ukrajini proglašen je nesposobnim za vojnu službu zbog slabog vida. Ipak, tokom 2023. godine zaustavila ga je regrutna patrola na ulici. Vid mu je ponovo pregledan, procena promenjena, a Orest je proglašen sposobnim za službu. Nedugo zatim poslat je na ratište, gde je raspoređen kao specijalista za komunikacije.

Njegova majka Katerina i danas ne može da govori o sinu bez suza. Glas joj podrhtava, ali ne samo od tuge – već i od besa – dok opisuje trenutak kada je saznala da je Orest poginuo u Donjeckoj oblasti. Zvanična vojna istraga navela je da je uzrok smrti „samopovređivanje“, u šta njegova majka, kako kaže, ni najmanje ne veruje, prenosi BBC.

Osim što se suočava sa gubitkom deteta, Katerina vodi i tešku borbu sa stigmom koja u Ukrajini prati samoubistvo i mentalno zdravlje vojnika. Zbog straha od osude i posledica, zatražila je da i ona i njen pokojni sin ostanu anonimni, pa su njihova imena promenjena.

– Kao da smo se podelili. Neki su umrli na „pravi način“, a drugi na „pogrešan“. Država mi je uzela sina, poslala ga u rat i vratila mi njegovo telo u vreći. Nema pomoći, nema istine, nema ničega – rekla je Katerina.

Zvanični podaci o broju samoubistava među ukrajinskim vojnicima ne postoje. Državni zvaničnici ove slučajeve opisuju kao izolovane incidente, ali organizacije za ljudska prava i porodice stradalih veruju da je reč o stotinama slučajeva.

Nakon što je raspoređen u blizini Časiv Jara, Orest je postajao sve zatvoreniji, povučeniji i vidno depresivan. Katerina mu i danas, svakodnevno, piše pisma. Do sada ih je napisala više od 650. Njenu bol dodatno pojačava činjenica da ukrajinski sistem samoubistvo vodi kao smrt van borbenih dejstava, što znači da porodice ne dobijaju odštetu, vojna priznanja niti javno priznanje žrtve.

Slično iskustvo ima i Marijana iz Kijeva, koja je, poput Katerine, tražila anonimnost za sebe i svog pokojnog supruga. Njen muž Anatolij se dobrovoljno prijavio u vojsku 2022. godine. Isprva su ga odbijali jer nije imao vojno iskustvo, ali je, kako kaže, uporno dolazio dok ga nisu primili.

Raspoređen je u blizini Bahmuta, gde su vođene jedne od najkrvavijih borbi. Prema Marijaninim rečima, nakon jedne misije rekao joj je da je oko 50 vojnika poginulo. Od tog trenutka, kaže ona, više nije bio isti – postao je tih, udaljen i zatvoren.

Završio je u bolnici nakon što je izgubio deo ruke. Jedne večeri, nakon telefonskog razgovora sa suprugom, oduzeo je sebi život u bolničkom dvorištu. Vlasti su potom odbile da mu obezbede vojnu sahranu.

– Rat ga je slomio. Nije mogao da živi sa onim što je video. Dok je bio na prvoj liniji fronta, bio je potreban. A sada više nije heroj? – pita Marijana.

Kako kaže, oseća se izdano jer je državi dala muža, a zauzvrat je ostala sama, bez ikakve podrške ili priznanja.

Viktorija iz Lavova još uvek ne sme javno da govori o smrti svog supruga Andrija, iz straha od osude okoline. Iako je imao urođenu srčanu manu, Andrij je insistirao da se priključi vojsci. Postao je vozač u izviđačkoj jedinici i svedočio nekim od najtežih borbi, uključujući i oslobađanje Hersona.

U junu 2023. godine Viktorija je telefonom obaveštena da je njen suprug počinio samoubistvo. Njegovo telo stiglo je tek deset dana kasnije, ali joj je rečeno da kovčeg ne sme da otvara.

Kasnije je angažovala advokata koji je u istrazi smrti pronašao niz nelogičnosti. Fotografije sa mesta događaja dodatno su produbile njenu sumnju u zvaničnu verziju. Ukrajinska vojska je, u međuvremenu, pristala da ponovo otvori slučaj i priznala da je bilo propusta u istrazi.

U ovakvim situacijama, jedini oslonac porodicama postaju onlajn zajednice majki i udovica vojnika koji su sebi oduzeli život. One traže promenu zakona kako bi njihove porodice imale ista prava i priznanja kao i ostale porodice poginulih.

Oksana Borkun vodi jednu od takvih grupa podrške, koja danas okuplja oko 200 porodica.

– Ako je u pitanju samoubistvo, onda, po mišljenju mnogih, to više nije heroj. Neke crkve odbijaju da održe sahranu. Neki gradovi ne žele da postave njihove fotografije na memorijalne zidove. Pojedini slučajevi se zatvaraju prebrzo, a neke majke, kada otvore kovčeg, zateknu tela prekrivena modricama – kaže Borkun.

Mobilisani vojnici, za razliku od profesionalnih pripadnika vojske, posebno su psihološki ranjivi. Olha Rešetilova, ukrajinska poverenica za prava veterana, navodi da prima prijave o čak četiri vojna samoubistva mesečno.

– Oni su videli pakao. I najjači umovi mogu da se slome. Porodice imaju pravo na istinu – to su bili vaši susedi, vaši saradnici – ističe Rešetilova.

Iako njen kabinet podstiče sistemske reforme, dodaje da bi mogle proći godine dok se ne uspostavi funkcionalna i efikasna vojna psihološka služba, prenosi BBC.

(Jutarnji)

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI