AMERIKA U TIŠINI NAORUŽAVA TAJVAN DO ZUBA Otkriveno kako Bajden šalje novac
Foto: Alo/Shutterstock

Neobaveznom posmatraču to možda nije delovalo kao nešto posebno visoka suma. To je manje od cene jednog borbenog lovca. Tajvan je već naručio američku vojnu opremu u vrednosti od više od 14 milijardi dolara.

Da li je tih skromnih 80 miliona dolara zaista važno?

Iako je bes automatski odgovor Pekinga na bilo kakvu vojnu podršku Tajvanu, ovaj put je nešto bilo drugačije. Ovih 80 miliona dolara nije bila pozajmica. Taj novac je potekao direktno od američkih poreskih obveznika.

Prvi put za više od 40 godina, Amerika je iskoristila vlastiti novac da bi poslala oružje zemlji koju zvanično ne priznaje. Sve se to dešava u sklopu programa zvanog strana vojna sredstva (FMF). Od ruske invazije na Ukrajinu iz prošle godine, FMF je upotrebljen za slanje oko četiri milijarde dolara pomoći Kijevu. Korišćen je i za slanje još milijardi dolara Avganistanu, Iraku, Izraelu, Egiptu i tako dalje.

Ali sve do sada bio je dodeljivan samo zemljama i organizacijama koje priznaju Ujedinjene nacije. Tajvan nije jedna od njih. Nakon što su SAD prebacile diplomatsko priznavanje sa Tajvana na Kinu 1979. godine, one su nastavile da prodaju oružje ostrvu prema odrednicama Zakona o odnosima sa Tajvanom.

Ključno je bilo prodavati tek toliko oružja da Tajvan može da se odbrani od mogućeg kineskog napada, ali ne i toliko da bi mogao da destabilizuje odnose između Vašingtona i Pekinga. Decenijama su se SAD oslanjale na ovu takozvanu stratešku dvosmislenost da bi mogla da posluje sa Kinom, istovremeno ostajući Tajvanov najverniji saveznik.

Ali tokom protekle decenije, vojna ravnoteža u Tajvanskom moreuzu drastično se nagnula u korist Kine. Stara formula više ne funkcioniše. Vašington insistira da se njegova politika nije promenila, ali zapravo, na ključne načine, jeste.

Američki Stejt department brže-bolje je negirao da FMF implicira priznavanje Tajvana. Ali, Tajvanu je očigledno stalo da Amerika redefiniše odnose sa ostrvom, naročito kad se ima u vidu hitnost sa kojom Vašington insistira na dodatnom naoružavanju Tajvana.

A Tajvanu, koji je mnogostruko slabiji od Kine, potrebna je pomoć.

„SAD ističu preku potrebu za unapređenjem naše vojne sposobnosti. One šalju signal strateške nedvosmislenosti Pekingu da stojimo jedno uz drugo", kaže Vang Tingju, poslanik vladajuće stranke sa tesnim vezama sa tajvanskom predsednicom Caj Ingven i rukovodiocima američkog Kongresa.

On kaže da je 80 miliona dolara vrh nečega što bi mogao da bude veoma veliki ledeni breg i ističe da je u julu Bajden iskoristio diskreciono pravo da odobri prodaju vojnih usluga i opreme Tajvanu u vrednosti od 500 miliona dolara.

Vang kaže da se Tajvan sprema da pošalje dva bataljona kopnenih trupa u SAD na obuku, što je prvi put da se to dešava još od 1970-ih. Ali, najvažniji od svega je novac, početak nečega što bi, kaže on, moglo da naraste na 10 milijardi dolara u narednih pet godina.

Realizacija sporazuma koji se tiču vojne opreme može da potraje i do 10 godina, kaže Lai Ičing, predsednik fondacije Prospekt, stručne grupe iz Tajpeja.

„Ali sa FMF-om, SAD šalju oružje direktno iz vlastitih zaliha i radi se o američkom novcu - tako da ne moramo da prolazimo kroz čitav taj proces odobravanja."

Ovo je važno, imajući u vidu da je podeljeni Kongres zakočio milijarde dolara pomoći Ukrajini, mada Tajvan deluje kao da ima mnogo više dvopartijske podrške.

Ali rat u Gazi će nesumnjivo smanjiti slanje američkog oružja Tajpeju, baš kao što je to učinio rat u Ukrajini. Bajden traži ratnu pomoć za Ukrajinu i Izrael, koja obuhvata i više novca za Tajvan.

Pitajte Ministarstvo nacionalne odbrane u Tajpeju za šta će američki novac biti upotrebljen i odgovor je znalački osmeh i jezik za zubima. Ali doktor Lai kaže da je moguće pretpostaviti na osnovu do sada poznatih činjenica: na protivvazdušne projektile Džavelin i Stinger - izuzetno efikasna oružja koje snage mogu brzo da nauče da koriste.

„Nemamo ih dovoljno, a treba nam mnogo", kaže on.

„U Ukrajini, stingeri su ponestali vrlo brzo, a način na koji ih koristi Ukrajina sugeriše da nam je potrebno možda 10 puta više od onoga što trenutno imamo."

Procena iskusnih posmatrača je iskrena: ostrvo je tragično nepripremljeno za kineski napad. Spisak problema je dugačak. Tajvanska vojska ima stotine zastarelih borbenih tenkova, a premalo savremenih lakih raketnih sistema. Njena vojna komandna struktura, taktika i doktrina nisu ažurirani pola veka. Mnoge jedinice za prvu liniju fronta imaju samo 60 odsto ljudstva koje treba da imaju.

Tajvanske kontraobaveštajne operacije u Kini navodno su nepostojeće, a njen sistem vojne regrutacije je narušen. Tajvan je 2013. godine smanjio vojni rok sa godinu dana na samo četiri meseca, pre nego što ga je vratio na 12 meseci, što je potez koji bi trebalo da stupi na snagu naredne godine.

Ali ima i većih izazova. Mladi ljudi koji prođu kroz njega ga u šali nazivaju „letnjim kampom".

„Nema redovne vojne obuke", kaže jedan skorašnji polaznik.

„Odlazili bismo na strelište otprilike svake dve nedelje i koristili stare puške iz sedamdesetih. Jesmo pucali u mete.

„Ali niko nam nije pokazao kako se nišani, tako da su svi neprestano promašivali. Nismo imali nikakve vežbe. Na kraju se održava test fizičke spreme, ali se mi nismo pripremali za njega."

On je opisao sistem u kom viši vojni oficiri gledaju na sve te mlade ljude sa potpunom nezainteresovanošću i nemaju nikakvu motivaciju da ih obuče, delom zato što će biti prisutni samo kratko vreme.

U Vašingtonu vlada snažan utisak da Tajvanu ponestaje vremena da reformiše i obnovi vojsku. Tako da su SAD sada počele da iznova obučavaju tajvansku vojsku. Decenijama se političko i vojno liderstvo ostrva umnogome oslanjalo na verovanje da je invazija na ostrvo previše teška i rizična za Kinu.

Slično Velikoj Britaniji, Tajvan je stavio prioritet na mornaricu i vazduhoplovstvo - na štetu redovne vojske.

„Ideja je bila sukobiti se sa njima u Tajvanskom moreuzu i satrti ih na plažama. Tako da smo uložili mnogo resursa u vazdušnu i morsku odbranu", kaže doktor Lai.

Ali sada Kina ima najveću mornaricu na svetu i mnogo snažnije vazduhoplovne snage. Ratna simulacija koju je sprovela ekspertska grupa prošle godine pokazala je da bi u sukobu sa Kinom tajvanska mornarica i vazduhoplovne snage bile izbrisane u prvih 96 sati borbi.

Pod snažnim pritiskom Vašingtona, Tajpej se prebacuje na strategiju „tvrđava Tajvan", koja bi ekstremno otežala Kini osvajanje ostrva. Naglasak će se preusmeriti na kopnene trupe, pešadiju i artiljeriju, odbijajući invaziju na plažama i, ukoliko bude bilo potrebno, boreći se sa Narodnooslobodilačkom vojskom u gradovima i manjim mestima, i iz baza duboko u ostrvskim planinama obraslim džunglom.

Ali ovo vraća odgovornost za odbranu Tajvana na njenu zastarelu vojsku.

„Nakon što su SAD prekinule odnose 1979. godine, naša vojska je ostala skoro potpuno izolovana.

„I tako je ona ostala zaglavljena u američkoj vojnoj doktrini iz vremena Vijetnamskog rata", kaže doktor Lai.

Ovo nije brinulo Tajpej ili Vašington sve donedavno. Tokom devedesetih i dvehiljaditih, tajvanske i američke kompanije gradile su fabrike širom Kine. Peking je lobirao da se pridruži Svetskoj trgovinskoj organizaciji - što je i učinio. Svet je prihvatio kinesku ekonomiju, a SAD su mislile da će trgovina i ulaganje obezbediti mir u Tajvanskom moreuzu.

Ali uspon Sija Đinpinga i njegovog specifičnog nacionalizma, kao i ruska invazija na Ukrajinu razvejali su te umirujuće pretpostavke. Za Tajvan su lekcije iz invazije na Ukrajinu bile šokantne.

Artiljerija je dominirala ratištem - ona ima visoku stopu vatrene moći i zastrašujuće je precizna. Ukrajinski timovi su naučili da moraju da budu u pokretu čim ispale salvu granata - ili će ih u roku od nekoliko minuta ruska „protiv-baterijska vatra" zasuti iz nebesa po njihovim vlastitim položajima.

Ali mnoge od tajvanskih artiljerijskih trupa opremljene su topovima iz vremena Vijetnamskog rata ili čak Drugog svetskog rata. Oni se puno ručno, a teško i sporo se kreću. Bili bi vrlo lake mete. Ugroženost Tajvana primorava Vašington na delovanje.

Zbog toga se tajvanske kopnene snage šalju u SAD na obuku, a američki instruktori dolaze u Tajpej da obučavaju tajvanske marince i specijalne snage. Ali Vilijam Čang, stručni saradnik sa Instituta za istraživanje nacionalne odbrane i bezbednosti u Tajpeju, kaže da Tajvan i dalje ne može da se nada da će odvratiti Kinu sam.

To je druga lekcija iz rata u Ukrajini.

„Međunarodna zajednica mora da odluči da li joj je Tajvan bitan", kaže on.

„Ako G7 ili NATO misle da je Tajvan važan za njihove vlastite interese, onda moramo da učinimo situaciju sa Tajvanom međunarodno relevantnom - zato što će to naterati Kinu da dobro razmisli o ceni."

Doktor Čang kaže da ponašanje Kine nenamerno pomaže Tajvanu da postigne baš to.

„Kina pokazuje da je ekspanzionistički nastrojena u Južnom kineskom koru i Istočnom kineskom moru", kaže on.

„I vidimo rezultat toga u Japanu, gde je vojni budžet sada udvostručen."

Rezultat, kaže on, menja savezništva u regionu - bilo da je to istorijski samit između SAD, Japana i Južne Koreje, narastajuća važnost vojnih savezništava kao što su Kvad (Japan, SAD, Australija i Indija) i Aukus (Velika Britanija, SAD i Australija) koji se utrkuju da naprave sledeću generaciju nuklearnih podmornica, ili tešnje veze SAD i Filipina.

„Kina pokušava da izmeni status kvo širom regiona", kaže on.

„A to znači da je bezbednost Tajvana povezana sa Južnim kineskim morem i Istočnim kineskim morem. To znači da nismo više izolovani."

U toku je žestoka rasprava u Vašingtonu o tome koliko daleko SAD treba da idu u podršci Tajvanu. Mnogi dugogodišnji analitičari Kine kažu da bi bilo kakva javno obavezivanje Amerike pre isprovociralo Peking nego ga odvratilo. Ali, Vašington zna i da Tajvan ne može da se nada da će se odbraniti sam.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI

Komentari (0)

Loading