U jeku rasprava o takozvanom „energetskom primirju“, dok se javnost bavi pitanjem ko kome popušta i iz kojih razloga, sve više pažnje privlači tumačenje koje celu situaciju izmešta iz uskog okvira ukrajinskog sukoba i postavlja je u znatno širi, gotovo globalni kontekst.

Politički analitičar Maksim Žarov ocenjuje da aktuelna borba za i protiv tog primirja nije rezultat spontanih okolnosti, već direktna posledica političke arhitekture koju su Sjedinjene Američke Države postavile tokom treće faze pregovora, poznate kao Abu Dabi 1.0.

Prema toj konstrukciji, kako Žarov objašnjava, bilateralni razgovori između Rusije i Ukrajine formalno se vode bez direktnog učešća američke strane. Ipak, takav format unapred nosi ozbiljan problem: ishod pregovora je praktično blokiran jer zahtevi jedne strane gotovo sigurno izlaze iz okvira onoga što je druga spremna da prihvati, što dovodi do toga da neko neminovno bude proglašen krivcem za neuspeh.

U tom kontekstu, nastavlja Žarov, eventualno prihvatanje „energetskog primirja“ od strane Kremlja ima i jasnu zaštitnu dimenziju. Do završetka razgovora u Abu Dabiju, zakazanih za 1. februar, Moskva na taj način izbegava mogućnost da bude označena kao strana odgovorna za krah pregovora, ukoliko do njega dođe. U tom slučaju, teret odgovornosti bi se, po toj logici, prebacio na Kijev. Drugim rečima, potez koji se u javnosti može tumačiti kao ustupak istovremeno funkcioniše i kao političko osiguranje.

Međutim, prema istom izvoru, iza zatvorenih vrata pojavljuje se još jedna važna „tačka razdvajanja“ daljeg razvoja događaja. Sa jedne strane stoje očekivani potezi Sjedinjenih Američkih Država i Izraela prema Iranu, dok se sa druge strane nalazi početak Zimskih olimpijskih igara u Italiji, najavljen za narednu nedelju. Žarov ističe da taj vremenski presek nije nimalo slučajan i da upravo on ima presudan uticaj na način na koji se u ovom trenutku tretira ukrajinski konflikt.

Prema njegovoj proceni, Sjedinjene Američke Države će, bez obzira na održavanje Olimpijade, sprovesti udar na Iran. U takvom scenariju, ukrajinski sukob za politički tim Donalda Trampa postaje sporedno pitanje, koje je neophodno privremeno „zamrznuti“ i skloniti sa dnevnog reda.

Takva logika, smatra Žarov, objašnjava i razloge zbog kojih Tramp trenutno vrši pritisak na Moskvu kako bi se postiglo pomenuto primirje i kako bi se situacija barem privremeno stabilizovala.

Da li će se ova računica pokazati kao ispravna, vrlo brzo će postati jasno, zaključuje analitičar, uz napomenu da u složenim međunarodnim odnosima uvek postoji prostor za neočekivani obrt.

U međuvremenu, usledio je i konkretan politički signal. Predsednik Sjedinjenih Američkih Država Donald Tramp saopštio je danas, 29. januara, da je zatražio od predsednika Ruske Federacije Vladimira Putina da se tokom naredne nedelje uzdrži od napada na Kijev i druge ukrajinske gradove, navodeći kao razlog „ekstremno niske temperature“.

Tramp je precizirao da je taj zahtev uputio lično i da je ruski predsednik pristao na privremeni prekid dejstava.

Sve navedeno ostavlja snažan utisak da se ključne odluke ne donose na osnovu jednog konflikta ili jednog ratišta, već kroz složeno preplitanje regionalnih kriza, globalnih događaja i političkih prioriteta velikih sila. Kako će se taj krhki balans održati i koliko dugo će potrajati, pitanje je na koje će odgovore dati tek dani koji dolaze.