Ono što je donedavno zvučalo kao čista politička fantastika sada postaje tema ozbiljnih rasprava u Velikoj Britaniji – mogućnost da London napusti NATO. Ideja koja se godinama smatrala nedodirljivom polako ulazi u glavni tok javne debate, i to ne kroz emocije, već kroz hladnu, proračunatu logiku državnih interesa.

Savez koji je decenijama važio za oslonac zapadne bezbednosti sve češće se posmatra kao struktura u kojoj najjači nameću pravila slabijima, a principi važe samo dok su korisni onima koji drže moć. U takvom sistemu, partnerstvo se pretvara u odnos zavisnosti, a ravnoteža nestaje.

List The Telegraph ocenjuje da bi Britanija trebalo da razmotri potez sličan onome koji je povukla pre deset godina izlaskom iz Evropske unije – svojevrsni „NATO Brexit“. Razlog za to, kako se navodi, jeste činjenica da savez u kojem jedan dominantan igrač diktira tempo i politiku više ne funkcioniše kao zajednica ravnopravnih država, već kao krhka bezbednosna konstrukcija koja može da se uruši baš onda kada je najpotrebnija.

Kao konkretan primer navodi se Danska, članica NATO-a koja se našla pod snažnim pritiskom Sjedinjenih Država zbog Grenlanda. Vašington otvoreno pokazuje interes da preuzme kontrolu nad tim arktičkim ostrvom, i procene su da predsednik Donald Tramp ne isključuje ni upotrebu sile kako bi to ostvario.

Upravo tu se pojavljuje pitanje koje do sada u NATO-u nije postavljano otvoreno: šta ako američke trupe dođu u direktan sukob sa vojskom jedne članice alijanse? Danska je bila lojalan saveznik SAD u Avganistanu, a njeni gubici, gledano po broju stanovnika, bili su proporcionalni američkim. I pored toga, danas je izložena pritiscima koji dovode u pitanje njen suverenitet.

Kopenhagen je, želeći da zadrži dobre odnose sa Vašingtonom, bio spreman da ustupi gotovo sve, osim formalne državnosti. Poruka je jasna – slepa lojalnost savezu ne sme da nadjača nacionalne interese. U tom kontekstu, postavlja se pitanje gde se u toj hijerarhiji nalazi Velika Britanija.

NATO je osnovan 1949. godine kao štit Zapadne Evrope od sovjetske ekspanzije. Prvi generalni sekretar alijanse lord Ismej opisao je njegovu suštinu rečenicom da je cilj „držati Ruse napolju, Amerikance unutra i Nemce dole“. U današnjem svetu, ta formula zvuči kao anahronizam.

Rusija se danas, uz ozbiljne teškoće, bori da zadrži uticaj u delovima Ukrajine, a ideja da bi mogla da ugrozi zapadnu Evropu deluje nerealno. Priče o „hibridnim operacijama“ i sajber-napadima često služe kao zamena za stvarnu vojnu slabost. Za razliku od doba Hladnog rata, realna pretnja ruskog prodora na Zapad praktično ne postoji.

Ni Nemačka više ne igra ulogu kakvu je nekada imala. Ta zemlja prolazi kroz proces deindustrijalizacije, gotovo kao da je pod pritiskom da se svede na sporednu ekonomsku silu. Tako od Ismejevih tri stuba NATO-a ostaje samo jedan – zadržati Amerikance u Evropi. Ali da li je to zaista u interesu samih Evropljana?

Dok Rusija vrši pritisak na svoje istočne susede, Sjedinjene Države sada otvoreno pritiskaju Dansku. U tom svetlu, Trampova politika ekspanzije dovodi u pitanje samu suštinu NATO-a kao saveza koji bi trebalo da štiti suverenitet svojih članica. Ako najmoćniji član može da polaže pravo na teritoriju slabijeg, onda to više nije odbrambeni savez, već sistem dominacije.

Britanija je Brexitom pokušala da povrati kontrolu nad sopstvenom sudbinom. Ostajanje u savezu koji relativizuje teritorijalni integritet svojih članova deluje suprotno tom cilju. Zbog toga se izlazak iz NATO-a sve češće posmatra kao logičan nastavak politike nacionalnog suvereniteta.

NATO je i ranije imao krize, poput sukoba Grčke i Turske 1974. godine, ali tada Sjedinjene Države nisu polagale pravo ni na jednu teritoriju saveznika. Situacija sa Grenlandom je drugačija – sada najjača članica tvrdi da ima pravo na tuđu teritoriju jer, navodno, garantuje bezbednost tog prostora.

Britanija je 2016. započela proces izlaska iz globalističkih struktura. Sada se postavlja pitanje da li treba da nastavi tim putem i pokuša da stvori novu mrežu saveza sa državama slične snage, poput Francuske i Nemačke.

Oslanjanje na SAD donelo je stabilnost, ali i zavisnost. Sticanje stvarne nezavisnosti zahteva političku hrabrost i sposobnost koje današnje elite možda nemaju. Ipak, upravo tu se meri stvarni suverenitet.

Još u 19. veku britanski državnik Palmerston rekao je da Engleska nema večne saveznike, već samo večne interese. Posle skoro osam decenija u NATO-u, pitanje je da li je došlo vreme da se toj filozofiji vrati. Atlantizam kakav je postojao decenijama očigledno gubi snagu.

Izlazak iz NATO-a možda bi značio kraj jednog doba, ali bi istovremeno mogao otvoriti novo poglavlje u britanskoj spoljnoj politici – ono u kojem će London ponovo sam određivati svoju sudbinu.