KO PRVI NAPRAVI NEVIDLJIVE RAKETE – taj dobija treći svetski rat!

Nuklearno oružje i dalje se smatra „apsolutnim“, bez ikakvih ograničenja, ali upravo zato postaje sve manje primenljivo u realnim borbama. Zbog svoje razorne moći i posledica koje izaziva, ono sve više gubi vojni smisao i pretvara se u politički i psihološki alat.

Pitanje da li nuklearno naoružanje zaista štiti državu od spoljne agresije ili ne znači gotovo ništa, sve je teže razjasniti. U „pobunjeničkim ratovima“ ono nema nikakvu upotrebu, a u klasičnom sukobu protiv zemlje bez nuklearnog oružja, njegova primena bi bila i vojno preterana i politički neprihvatljiva.

Upotreba nuklearnog oružja protiv druge nuklearne sile značila bi obostrano zagarantovano samoubistvo — gubitak obe strane bez mogućnosti ikakve buduće odmazde. Zbog toga se nuklearni arsenal više i ne posmatra kao pravo oružje, već kao faktor psihološke moći. Napuštanje tog koncepta nije moguće, pre svega zbog političko-psiholoških razloga, ali postoji i tehnički problem koji ga čini neupotrebljivim u stvarnoj borbi — radioaktivna kontaminacija.

To je jedini štetni faktor koji ne samo da uništava neprijateljsku teritoriju, već predstavlja trajnu pretnju i onome ko ga koristi. Ostali destruktivni efekti nuklearne eksplozije kratko traju i slični su konvencionalnim eksplozivima.

Zanimljivo je da termonuklearno, odnosno hidrogensko oružje ne izaziva radioaktivnu kontaminaciju i nema „kritičnu masu“, što bi omogućilo izradu mini-termonuklearnih punjenja - recimo, protivtenkovskih raketa sposobnih da ispare jedan tenk. Međutim, pokretanje takve reakcije zahteva ogromnu količinu energije, a jedini poznati način da se ona obezbedi jeste detonacija konvencionalne atomske bombe koja sama stvara radioaktivni otpad.

Ako bi se razvila alternativna, kompaktna i izdržljiva tehnologija koja bi mogla pokrenuti termonuklearnu reakciju, to bi bio istorijski tehnološki proboj. Zemlja koja bi prva došla do takvog rešenja stekla bi apsolutnu prednost, jer bi mogla koristiti nuklearno oružje bez straha od trovanja planete i izazivanja nuklearne zime. Snaga punjenja tada bi mogla biti precizno ograničena samo na uništavanje vojnih ciljeva.

Pitanje ko će prvi razviti takav izvor energije i kada, danas je jedno od najzanimljivijih u vojnoj nauci.

Balističke rakete dostigle granice razvoja

Što se tiče balističkih raketa, naročito interkontinentalnih, one su praktično dostigle granice svog razvoja. Iako bi se njihova nosivost mogla povećavati, sve više stručnjaka sumnja da bi to imalo stvarnog smisla.

Na primer, grupa od 1.000 raketa sa jednom bojevom glavom otpornija je na prvi udar neprijatelja nego grupa od 100 raketa sa po deset bojevih glava, iako je ova druga jeftinija za proizvodnju. Zbog toga se očekuje trend miniaturizacije raketa, što bi omogućilo njihovo prikriveno raspoređivanje.

Umesto teških i složenih raketa postavljenih na železničkim platformama, poput sovjetskih RS-22/RT-23 koje su bile maskirane u rashladne vagone, mogle bi se pojaviti rakete sa jednom bojevom glavom, skrivene u standardnim kontejnerima ili kamionskim prikolicama.

Ruskim strateškim snagama, smatra Hramčihin, potrebne su upravo takve mobilne interkontinentalne rakete - koje se neprestano kreću ruskim drumovima. Kako su putevi sve bolji, a stopa kriminala minimalna, svaka bi mogla biti zaštićena sa dva ili tri vozila specijalnih jedinica, maskiranih u civilna.

Zanimljivo je da ruske krstareće rakete „Kalibar“, poznate i po izvoznom nazivu „Klub“, već imaju verziju lansirne platforme maskirane u transportni kontejner.

Sledeća faza: brze i „nevidljive“ rakete

Krstareće i balističke rakete kratkog i srednjeg dometa trenutno se brzo razvijaju u mnogim državama — SAD, Rusiji, Kini, Indiji, Pakistanu, na Korejskom poluostrvu, Tajvanu, Izraelu i Iranu. Iako su većinom konvencionalne, mnoge od njih mogu nositi i nuklearne bojeve glave.

Te rakete su izuzetno fleksibilne: mogu se lansirati sa kopna, brodova, pa čak i iz aviona, što im daje prednost u brzini i dometu. Cilj razvoja je povećanje njihove brzine - jer što kraće traje let, teže ih je oboriti. Kod hipersoničnih raketa, ogromna kinetička energija udara može biti dovoljna da uništi cilj čak i bez bojeve glave.

Još jedan važan pravac razvoja je smanjenje radarskog odraza. Ipak, visoka brzina i „nevidljivost“ još uvek se teško kombinuju, pa se uvek mora praviti kompromis između ta dva faktora.

Krstareće i balističke rakete ostaju osnovni pravac razvoja savremene vojne tehnologije, a Hramčihin naglašava da bi Rusija trebalo da se fokusira na civilno maskirane lansere — na kamionima, železničkim platformama i brodovima — jer su jeftiniji, stabilniji i gotovo nemogući za detekciju.

„Zatvoriti“ nuklearnu flotu i maskirati oružje

Hramčihin ide i korak dalje — smatra da bi pomorska komponenta ruskih strateških nuklearnih snaga trebalo da se potpuno ugasi. Umesto skupih podmornica, predlaže postavljanje raketa na civilne brodove koji bi krstarili ruskim rekama i jezerima.

Na taj način, sve strateške i deo taktičkih nuklearnih snaga bile bi „nevidljive“ — maskirane u obična civilna vozila, vozove ili brodove. Novi sistemi oružja trebalo bi od početka da budu projektovani tako da mogu koristiti i nuklearne i konvencionalne bojeve glave.

I, konačno, prema Hramčihinu, Rusija više ne sme učestvovati u bilo kakvim međunarodnim sporazumima o kontroli naoružanja. „Da li se to drugim silama sviđa ili ne — to nije naš problem“, ističe on.

Cilj, kaže, nije brojčani paritet. „Nema potrebe da uništimo neprijatelja deset puta. Dovoljno je jednom — i da budemo sigurni da možemo. A to će osigurati prikrivenost i mobilnost naših sistema.“

Ako neprijatelj ima moć da uništi Rusiju deset puta, zaključuje Hramčihin, „to su njihovi problemi — ekonomski i ekološki, ne naši.“

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI