Arno Gujon
Foto: Promo/Arno Gujon

Naš sagovornik je direktor Uprave za saradnju s dijasporom i Srbima u regionu pri Ministarstvu spoljnih poslova Srbije. Prvo pitanje nametnulo se samo od sebe.

Šta biste za sebe rekli: da li ste Francuz ili Srbin?

- Svakako sam Francuz po rođenju, ali Srbin po opredeljenju. U mom srcu ima dovoljno mesta i za Francusku i za Srbiju. Odavno se u Srbiji ne osećam kao stranac već kao domaći. Želim da moja deca znaju i o caru Lazaru, kao i o Jovanki Orleanki. Koliko se ja osećam Srbinom, toliko se moja žena, Srpkinja rođena u Francuskoj, oseća Francuskinjom, a naša deca su spoj jednog i drugog. Kod kuće govorimo oba jezika.

Šta vas je najviše osvojilo u Srbiji?

- Moji deda i otac su mi pričali, kad sam imao 13 godina, da je Srbija uvek bila francuski saveznik, da je to bratski narod. Oni su uvek podržavali Srbiju, a naročito za vreme bombardovanja 1999. Moji nisu nasedali na tada dominantnu propagandu u zapadnim medijima, pa i u Francuskoj. Na času istorije u srednjoj školi reagovao sam kada je profesor opravdavao bombardovanje. A potom, 2004, za vreme pogroma na Kosovu i Metohiji, kada sam imao 19 godina, s bratom Bertranom sam krenuo da skupljam humanitarnu pomoć za Srbe. Osnovao sam humanitarnu organizaciju „Solidarnost za Kosovo“ i dalje sam se, kako sam upoznavao taj narod, najpre na Kosovu, a potom i u ostatku Srbije, sve više vezivao za Srbiju.

Krstio sam se u Visokim Dečanima

Slavite li i pravoslavni Božić?

- Slavim Božić 7. januara sa suprugom i decom, palimo badnjak, idemo u crkvu na božićnu liturgiju. Zajedno sa starijom ćerkom Milenom, 2015. godine, krstio sam se u Manastiru Visoki Dečani. Pravoslavni Božić je za mene kao pravoslavca verski praznik, dok za katolički idemo u Francusku kod mojih.

Koliko vam teško pada zabrana ulaska na KiM?

- Nedostaju mi ljudi s KiM, kumovi, prijatelji. Voleo bih i da sam mogao Novu godinu da dočekam tamo, kao što sam to činio pre zabrane ulaska, deleći humanitarnu pomoć zajedno s francuskim volonterima. Takođe, poseta srpskim manastirima je uvek bila za mene nešto posebno i impresivno. To nisu samo objekti, muzeji, to su živa mesta na kojima postoji neverovatna energija.

Šta obični Francuzi znaju i misle o Srbiji, jesu li upoznati sa situacijom na Kosovu, da li postoji svest o tome da jedan narod u 21. veku živi kao da je u pitanju geto?

- Srbi 23 godine žive u enklavama koje su zatvori na otvorenom i van kojih se ne osećaju slobodno i bezbedno, a s najnovijim tenzijama ovo je samo još izraženije. S Kurtijevom agresivnom politikom i prava Srba na severu su sada ugrožena. Ako on preuzme sever, Srbi će i tu živeti u getima. Mi se trudimo da preko „Solidarnosti za Kosovo“ izveštavamo o situaciji, organizujemo posete za strane novinare i parlamentarce, izdajemo knjige, stripove, časopise i dokumentarce na francuskom i engleskom, da bi svet video kako žive Srbi u centru Evrope. Mislim da se stvari menjaju. Srbija je na strani istine i pravde, situacija je malo bolja nego ranije, ali je negativna propaganda i dalje prisutna, jak je proalbanski lobi, međutim, ipak možemo lakše da se borimo nego pre.

Vaša poruka Srbima na Kosovu?

- Da žive u miru i da se drže zajedno. Oni su moderni vitezovi na koje svi treba da se ugledamo.

Kad je bio najradosniji

- Kada sam dobio državljanstvo Srbije na osnovu zasluga. Zapamtio sam i datum, 14. april 2015. godine, jer je tada Aleksandar Vučić, u to vreme premijer, potpisao rešenje o mom državljanstvu, a moja ćerka Milena se sutradan rodila.

Kako vidite budućnost Evrope, hoćemo li svi zajedno preživeti ovo što se sada dešava?

- Preživećemo, naravno, ili što bi Nikola Pašić rekao: „Spasa nam nema, a propasti nećemo“. Evropa ima budućnost, međutim, pitanje je kakvu budućnost ona želi. San De Golove Evrope, od Bresta na zapadu Francuske do Vladivostoka na istoku Rusije, danas izgleda neostvarljiv. Voleo bih da se politika koju vodi predsednik Srbije Aleksandar Vučić vodi i na nivou Evrope, jer je to politika samostalnosti, koja zastupa isključivo interese svojih građana, a ne strane sile.

Šta vam kažu obični ljudi u Srbiji kad vas sretnu na ulici, u prodavnici...?

- Ljudi mi pružaju podršku i pitaju me kakva je situacija na Kosmetu. Imao sam i razna lepa iskustva koja pokazuju da ima mnogo humanih ljudi u Srbiji. Recimo, jedan beogradski taksista me je prepoznao i kada sam izvadio novčanicu da mu platim, on mi kaže: „Ne, ne dolazi u obzir“, i onda je izvadio 20 evra i kaže: „Za našu braću dole“. Nešto slično se dogodilo i kada sam vodio decu iz kosovskih enklava na more u Tivat, tada mi je prišla jedna Srpkinja iz Kanade i dala 100 evra da mališanima kupimo sladoled.

Kad mu je bilo najteže

- Posetili smo jednu baku u selu kod Novog Brda, koja je živela sama, poprilično nemoćna, siromašna, nije čak imala ni krevet. Ganuti njenom situacijom, mi smo skupili novac, kupili joj krevet i hranu, ostali malo s njom. Ona je bila oduševljena, ali teško je jer znaš da tako što si joj pomogao jednom nisi rešio njen problem. Ona živi sama, a tamo nema nikakve sistemske pomoći, nema socijalnih službi. Kad ste u tim selima južno od Ibra, niko neće doći da vam pomogne.

 

 

 

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI

Komentari (1)

Loading
sara

08.01.2023 13:42

Bravo Arone, divan si!!!. Mnogi pravoslavci treba da se postide, medju njima i akademik!!!.