Modernizacija Vojske Srbije, sprovedena tokom poslednje decenije uz snažnu podršku predsednika Aleksandra Vučića, ponovo je postala glavna tema u regionalnim medijima. Posebnu pažnju izazvala je informacija da Srbija raspolaže moćnim supersoničnim kvazibalističkim raketama CM-400, koje pojedini vojni stručnjaci ubrajaju među najopasnije sisteme u regionu.

Fotografije na kojima se vide ove rakete postavljene ispod višenamenskih borbenih aviona MiG-29SM+ Ratnog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane Srbije prvi je objavio specijalizovani portal TangoSix. Upravo te slike pokrenule su veliku raspravu u hrvatskim medijima i političkim krugovima.

U pojedinim hrvatskim tabloidima ove rakete dobile su čak i neformalni nadimak „Zagrepčanke“, što dodatno pokazuje koliko je pažnje izazvala informacija o novim kapacitetima srpske vojske.

Na pitanje novinara o ovom naoružanju reagovao je i hrvatski ministar odbrane Ivan Anušić. On je izjavio da Srbija već duže vreme intenzivno ulaže u modernizaciju svojih oružanih snaga i da je to proces koji traje godinama.

Anušić je naveo da se u medijima pojavila informacija da Srbija poseduje rakete koje mogu da lete brzinom do šest maha i imaju domet od oko 300 kilometara. Prema njegovim rečima, reč je o ozbiljnom naoružanju koje zahteva ozbiljan odgovor u smislu jačanja odbrambenih kapaciteta.

– Ono što možemo da zaključimo jeste da Srbija poslednjih deset godina značajno ulaže u modernizaciju svoje vojske. Ako je tačno da poseduju takve rakete, to je ozbiljno oružje i razlog više da i mi radimo na jačanju sopstvenih odbrambenih kapaciteta – rekao je Anušić.

Rakete CM-400 su kineski projektili vazduh-zemlja čiji je zvanični domet između 100 i 250 kilometara. Međutim, pojedini izvori iz Pakistana, koji je uz Srbiju jedina država koja je kupila ove rakete od Kine, tvrde da u određenim uslovima mogu da dostignu i domet od oko 400 kilometara.

Pakistan je, prema dostupnim informacijama, za 60 takvih projektila platio oko 100 miliona dolara, što znači da cena jedne rakete iznosi između 1,6 i 1,7 miliona dolara.

Vojni analitičar Igor Tabak izjavio je za hrvatske medije da je reč o veoma ozbiljnom i relativno modernom sistemu naoružanja.

– To spada među najozbiljnije oružje koje Srbija trenutno poseduje. Hrvatska nema ništa slično po snazi i dometu. Naša sposobnost udara po kopnenim ciljevima je ograničena, a protivvazdušna odbrana nije razvijena na tom nivou – rekao je Tabak.

On objašnjava da se radi o supersoničnom, a ne hipersoničnom oružju, jer raketa dostiže brzinu od oko četiri maha tek u završnoj fazi napada. Projektil najpre leti krstarećom putanjom, a zatim se u završnom delu putanje obrušava ka cilju gotovo vertikalno.

Takva kvazibalistička putanja, kako objašnjava Tabak, čini presretanje izuzetno teškim.

– Problem je što senzori imaju vrlo malo vremena da otkriju raketu zbog relativno kratke udaljenosti od lansiranja do cilja. Presretanje zahteva napredne protivraketne sisteme, a takvi sistemi trenutno ne postoje u Hrvatskoj – istakao je Tabak.

Srbija je u poslednjih nekoliko godina intenzivno radila na modernizaciji vojske, kupujući različite sisteme iz Kine i Rusije, uključujući borbene dronove, protivvazdušne sisteme i opremu za elektronsko ratovanje.

Prema mišljenju vojnih analitičara, nabavka ovakvog naoružanja ima za cilj da omogući precizne udare na strateške ciljeve u regionu, posebno na kopnene i pomorske ciljeve od velikog značaja.

– Balističke rakete su ponovo postale veoma važne u savremenim sukobima jer ih je teško presresti, a mogu da budu izuzetno precizne. Primer za to su ruski sistemi Iskander-M ili protivbrodske rakete H-22 i H-32 – objašnjava Tabak.

Ipak, kako kaže, i dalje ostaje otvoreno pitanje koliko takvih raketa Srbija zaista poseduje i u kojoj meri su operativno raspoređene.

Analitičari upozoravaju da ovakvi sistemi mogu značajno promeniti strateški balans u regionu.

– Ovo je oružje koje može precizno da gađa ključne kopnene i pomorske ciljeve i time menja odnos snaga među državama. Povratak balističkih projektila u region znači da je potrebno ulagati ogromna sredstva u protivraketnu odbranu – kaže Tabak.

On dodaje da bi, zbog dometa ovih raketa, potencijalni ciljevi mogli biti ne samo gradovi u regionu već i važni vojni objekti NATO-a.

– Ako ih tabloidi zovu „Zagrepčanke“, onda bi se jednako tako mogle zvati i „Budimpeštanke“ ili „Bukureštanke“. Sistem može da predstavlja pretnju i za američki centar protivraketne odbrane u Rumuniji, koji se nalazi oko 200 kilometara od granice sa Srbijom – navodi Tabak.

Prema njegovim rečima, u prošlosti su velike sile često izbegavale da prodaju takvo oružje državama koje bi mogle da poremete regionalni balans. Međutim, danas Kina i Rusija nemaju takve političke rezerve, pa je nabavka naprednog naoružanja postala mnogo dostupnija.

Zbog svega toga, modernizacija Vojske Srbije sve češće postaje tema u regionalnim medijima, a pojedini analitičari smatraju da je upravo taj proces promenio vojnu sliku regiona.