Agresija na SRJ bila je presedan i izvedena je bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN.

Prema podacima Ministarstva odbrane Srbije, tokom NATO agresije ubijen je 1.031 pripadnik vojske i policije, a ranjena su 5.173 vojnika i policajca.

Poginulo je oko 2.500 civila, među njima 89 dece, a ranjeno je oko 6.000 civila, od toga 2.700 dece. 

Kao nestali vode se 25 osoba.

Svetskoj javnosti je predstavljeno da je razlog agresije bila teška humanitarna kriza na KiM, a u stvarnosti na KiM se 1998. godine dogodila serija terorističkih napada koje je počinila tzv. OVK, kako protiv snaga bezbednosti Srbije i SRJ, tako i protiv brojnih civila, ne samo Srba.

Napadani su važni objekti, putevi, komunikacione tačke, pogranični pojas uz Albaniju, a potom i pojedine varošice.

Kao izgovor za agresiju iskorišćeni su događaji u Račku, 15. januara 1999. godine, a potom i neuspeh pregovora u Rambujeu i Parizu.

Pošto je Skupština Srbije potvrdila da ne prihvata odluku o stranim trupama na  teritoriji Srbije, uz predlog da Ujedinjene nacije nadgledaju mirovno rešenje na Kosovu i Metohiji, NATO je započeo vazdušne udare. 

Naredbu za napad dao je tadašnji generalni sekretar NATO-a Havijer Solana.

Prema saopštenju Generalštaba Vojske Jugoslavije, u prvom naletu 24. marta  gađano je više od 20 objekata. 

Prvi projektili su pali u 19.53 časova na kasarnu u Prokuplju, gde je stradao vojnik Boban Nedeljković, koji je prva žrtva agresije. 

Sledili su udari na Prištinu, Kuršumliju, Batajnicu, Straževicu. Paralelno, gađani su predajnici i sistemi veze na Jastrepcu i drugde, kao i Straževica u Rakovci. 

Pogođen je i Danilovgrad, gde je poginuo vojnik Saša Stojić iz Beograda, kao i aerodrom Golubovci kod Podgorice.

Najviše je ciljan prostor Kosova i Metohije, a onda i Beograd, Novi Sad, Niš, Leskovac, Sombor, Subotica, Podgorica, Herceg Novi i Luštica u Boki.

NATO je započeo bombardovanje sa brodova u Jadranu, kao i iz četiri vazduhoplovne baze u Italiji.

Iako su pretnje vojnom intervencijom postojale od početka devedesetih, agresija NATO na SRJ je zapravo pripremana tokom 1998. godine.

U knjizi "Moderno ratovanje" Vesli Klark nije krio da je planiranje agresije NATO protiv SRJ "sredinom juna 1998. uveliko bilo u toku".

U proleće 1998. godine pogranični pojas opština Dečani i Đakovica bio je zona masovnih terorističkih aktivnosti tzv. OVK.

Dečani su bili u višemesečnom okruženju, bez struje i telefonskih veza, a teške borbe vođene su u aprilu i maju.

Početkom juna teroristička tzv. OVK objavila je mobilizaciju, koja je podrazumevala obavezan odaziv pod oružje svih Albanaca od 18 do 55 godina, što je značilo da je na delu oružana pobuna.

Vojska Jugoslavije u operacije je prvi put uključena prvog dana juna, pa su Dečani deblokirani nakon višednevnih borbi. 

Usledili su, uglavnom inscenirani, zbegovi lokalnih seljana primoravanih od strane pripadnika tzv. OVK.

U međunarodnoj javnosti pojavile su se lažne tvrdnje da je u Albaniju prebeglo 20.000 lica, a dodatnih 8.500 u Crnu Goru.  

Vlasti SRJ su pokušale da na bezočnu propagandu odgovore organizovanjem poseta diplomata iz Beograda Kosovu i Metohiji, ali su potonja obraćanja tih diplomata bila sasvim prilagođena politikama njihovih vlada, nezavisno od stvarnog stanja na terenu. 

Istovremeno, u zapadnim medijima na delu je bila propaganda sa potpuno neistinitim informacijama o zbivanjima na Kosovu i Metohiji.

Čelnici SAD i EU, paralelno, optuživali su Srbiju za navodno etničko čišćenje, ratne zločine i humanitarnu katastrofu. 

Ponovo su zabranjeni komercijalni letovi avioprevoznika iz SRJ, a 8. juna Savet bezbednosti UN zabranio je investiranje u SRJ. 

Vojni ministri zemalja NATO doneli su 11. juna 1998. godine deklaraciju o pripremi za vojnu intervenciju na KiM. Trupe NATO-a raspoređene su u Albaniji i Severnoj Makedoniji, a polovinom juna izvedene su vojne vežbe NATO nazvane "Odlučni orao" na samoj granici Srbije.

Pripadnici terorističke tzv. OVK napali su Orahovac 17. jula. Bio je to prvi njihov pokušaj zauzimanja većeg mesta. Tokom prva dva dana albanski ekstremisti zaposeli su ključne objekte, opštinu, poštu, dom zdravlja, a telefonske veze i snabdevanje strujom su prekinuti. Brojni Srbi su kidnapovani i masakrirani.

Vojska Jugoslavije i policija oslobađanje Orahovca započinju 18. jula. Grad je oslobođen posle dvodnevnih borbi 19. jula, ali su borbe nastavljene i sutradan.

Najmanje 110 Srba civila u toj zoni je oteto, počev od 11. jula. Pronađeni su posmrti ostaci 42 žrtve. 

Savet NATO je 12. oktobra 1998. godine doneo odluku o usvajanju naredbe za aktiviranje snaga.

Sutradan je tadašnji predsednik SRJ Slobodan Milošević potpisao sporazum sa  specijalnim izaslanikom SAD za Balkan Ričardom Holbrukom, a dogovoreno je da posmatrači OEBS nadgledaju mirovni proces na KiM.

Određeno je smanjenje broja pripadnika Vojske Jugoslavije na prostoru KiM na broj s početka 1998. godine, kao i da niko ne može biti pozvan na odgovornost zbog krivičnih dela tokom oružane pobune.

Uprkos sporazumu, posle sastanka Saveta NATO-a, 30. januara 1999. godine zvanično je objavljeno da je NATO spreman da pokrene udare protiv SRJ. 

Usledilo je dodatno raspoređivanje NATO trupa u Albaniji i Makedoniji. 

Iscenirani su potom pregovori u Rambujeu i Parizu od 6. februara do 19. marta, a delegacija SRJ konačni ponuđeni tekst nije potpisala. 

Medlin Olbrajt, tadašnji državni sekrtetar SAD i glavni arhitekta vojne agresije na Srbiju, nije krila da je stepen zahteva upućivanih Beogradu sve vreme rastao, do nivoa koji je bilo nemoguće prihvatiti. Bil Klinton, tadašnji predsednik SAD, je delegaciji američkih Srba i sam naknadno izjavio da ono što je zahtevano od Miloševića ni on ne bi potpisao. 

Pretnje bombardovanjem Srbije, po tadašnjem amabasadoru SRJ pri UN  Vladislavu Jovanoviću, postojale su desetak godina. 

NATO je tokom 11 sedmica agresije bacio 22.000 tona projektila, među kojima 37.000 zabranjenih kasetnih bombi i onih punjenih obogaćenim uranijumom. 

Veliki deo infrastrukture u zemlji je razoren, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture, crkve i manastiri. Sve zajedno, procenjuje se, oko 50 odsto proizvodnih kapaciteta Srbije. 

Razoreno je ili oštećeno oko 25.000 stambenih objekata, onesposobljeno 470 kilometara puteva i 595 kilometara pruga. 

Oštećeno je 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture i 44 mosta, dok je 38 razoreno. 

Trećina elektroenergetskog kapaciteta zemlje je razorena. Bombardovane su rafinerije u Pančevu i Novom Sadu, što je imalo i nesagledive ekološke posledice. 

NATO je upotrebio i takozvane grafitne bombe za onesposobljavanje elektroenergetskog sistema. 

Zgrada RTS u Beogradu bombardovana je  23. aprila, kada je poginulo 16 osoba i isto toliko ranjeno. Zgrada Televizije Novi Sad razorena je 3. maja, na Međunarodni dan slobode medija. 

Ambasada Kine u Beogradu razorena je 7. maja 1999. godine.

Po okončanju agresije, vlasti u Beogradu procenile su štetu na približno stotinu milijardi dolara. 

Do 10. juna 1999. godine odgovarajuće službe Srbije registrovale su 18.168 avio preleta. Prema NATO izvorima, naleta je bilo 38.004, od toga 10.484 vatrenih dejstva. 

U prvoj fazi u dejstvima je učestvovalo svakodnevno oko 70 borbenih aviona, da bi docnije taj broj bio i oko 400 letelica.

NATO nije priznao da je imao gubitaka tokom agresije na SRJ, ali se u Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu čuvaju ostaci srušenih aviona F-117, F-16, bespilotnih letelica, krstarećih projektila. 

Letelica F 117, takozvani "nevidljivi", simbol superiornosti američke tehnologije, završila je u njivi u ataru sremskog sela Buđanovaci. 

Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju je 27. maja 1999, u jeku agresije na SRJ, objavio optužnicu i izdao naloge za hapšenje Slobodana Miloševića, Milana Milutinovića, Nikole Šainovića, Dragoljuba Ojdanića i Vlajka Stojiljkovića, zbog navodnih zločina na KiM.

Do obustave agresije NATO došlo je posle potpisivanja Vojno-tehničkog sporazuma kod Kumanova 9. juna 1999. godine.

Potpisivanju su prethodile posete Beogradu Martija Ahtisarija i Viktora Černomirdina, kako bi se izvršio dodatni pritisak na Miloševića. 

SAD i Britanija u to vreme su otvoreno pretile kopnenom invazijom na Srbiju. 

Početkom juna kod Bona su se sastali Viktor Černomirdin, Marti Atisari i Stroub Talbot, radi pripreme za dolazak u Beograd. 

Usaglasili su 2. juna sporazum u 10 tačaka, na osnovu čega su Ahtisari i Černomirdin 3. juna doputovali u Beograd.

Prema kasnijim navodima, posebno grubo u Beogradu je tada nastupio Viktor Černomirdin, predstavivši Miloševiću ponuđeno kao ultimatum. 

Tri dana po potpisivanju Vojno-tehničkog sporazuma kod Kumanova počelo je povlačenje snaga Srbije, odnosno SRJ sa Kosova i Metohije. 

Naredbu o prekidu bombardovanja Havijer Solana, tadašnji generalni sekretar NATO, izdao je 10. juna.

Poslednji projektili pali su 10. juna 1999. u rejonu sela Kololeč, kod Kosovske Kamenice, u 13.30 i na kasarnu u Uroševcu oko 19.35. časova.

Bio je to 79. dan NATO agresije na Srbiju, odnosno SRJ. 

Agresija na Srbiju zaokružena je jednostranim i protivpravnim proglašenjem nezavisnosti Kosova 17. februara 2008. godine, što su priznale zemlje koje su učestvovale u agresiji 1999. godine.