ISPOVEST Mirsad Đerlek, državni sekretar u Ministarstvu zdravlja, za Alo: Korona mi je uzela zdravlje i majku
Alo

U ispovesti za Alo! državni sekretar u Ministarstvu zdravlja Mirsad Đerlek otkriva kakve je posledice korona koju je preležao ostavila ne samo na njega, već i na porodicu, okruženje, sa kakvim tragedijama se suočio i kako i danas, godinu dana kasnije, oseća veliku slabost.

- Fibrozne promene na plućima su ostavile strašne posledice, danas ne mogu više ni da trčim, to je za mene prošlost. Ali mirim se s tim nekako. Mogu makar da hodam. Međutim, ako lift u zgradi ne radi, mogu samo da čekam. Pijem tablete za srčani ritam, ko zna dokad ću ih piti. Videćemo da li je još nešto od organa oštećeno. Bole me bubrezi, ipak, zasad nisam išao da ih proverim - priča Đerlek.

Kaže da ima ozbiljne srčane aritmije, u jednom trenutku srčana frekvencija mu je bila 207 i tad je izgubio svest.

Alo

 

- Kardiolozi i anesteziolozi su me jedva reanimirali. A nikad pre nisam imao problem sa srcem, bavio sam se sportom - navodi Đerlek i opisuje svoju agoniju sa koronom.

KAKO SAM SE ZARAZIO

Prošle godine sam radio u Novom Pazaru, u Opštoj bolnici, bio sam načelnik neurologije i radio sam u jedinici za moždane udare gde dolaze najteži pacijenti. Tačno pre godinu dana sam imao pacijenta koji je izgubio srčani ritam i disanje. U tom trenutku nisam obraćao pažnju da li ću štititi sebe, fokusirao sam se na njega. Skinuo sam masku i počeo reanimaciju. Reanimirali smo ga, međutim dva dana kasnije stigao je PCR nalaz da je pacijent pozitivan. 

HOSPITALIZACIJA

Krenuli su malaksalost, znojenje, zamaranje, nisam obraćao pažnju i mislio sam da je to zbog umora. Preporučen mi je skener. Klasičan primer iz literature: cela pluća su mi bila bela, to je takozvano belo mlečno staklo. Samo nekoliko crnih tačkica. Pitao sam da snimak nije slučajno zamenjen. Počeli su jače zamaranje, teško disanje, uporan suv kašalj, znojenje... Imali smo pacijente koji su završavali za pola sata. Pričate sa pacijentom i posle pola sata vam kažu taj čovek više nije živ. Transportovan sam na Infektivnu kliniku u Beogradu, očekivao sam da ću završiti na respiratoru. Profesor Stevanović, kao i uvek, profesionalac. 

SMRT MAJKE

U jednom momentu su me obavestili da mi je majka primljena u bolnicu u Novom Pazaru. Posle tri do četiri dana sam rekao da želim da se vratim u Pazar. Više sam na svoju inicijativu rekao da sam bolje, iako to objektivno nije imalo veze. Više sam razmišljao o roditeljima nego o sebi, hteo sam da pokušam da spasem majku. Ispostavlja se da u istom trenutku kad mene transportuju za Novi Pazar, majku transportuju u KC Kragujevac. Završila je na respiratoru. Nismo se videli jer nisam hteo da koristim privilegije. Majka je umrla posle nekoliko dana.

Alo

 

REGIONALNI KOVID CENTAR

U julu 2020. u Novom Pazaru korona počinje da steže žestoko. Tri dana posle smrti majke dobijam poziv od ministra Lončara da preuzmem regionalni kovid centar. Ležao sam u krevetu i još su ljudi dolazili da izjavljuju saučešće, bio sam iscrpljen, nisam mogao da hodam, ali rešio sam da odem tamo. Ispoštovao sam mog ministra i u nekim papučama otišao sam da probam. Rekao sam hoću da probam a šta ću učiniti, videćemo. Znao sam da nisam uzeo vruć krompir u ruke, već žar. Ili ću biti čovek koji će indirektno biti kriv za smrt velikog broja ljudi ili ću biti upamćen kao neko ko je dao sve od sebe i spasao neke živote. Kad sam otišao do bolnice, bilo mi je teško jer nikog nisam zatekao, cela uprava je bila bolesna. Na moju veliku sreću, država je pokazala koliko zaista brine o svim pacijentima. Spavao sam u kabinetu, stavio sam krevet jer nisam mogao da izdržim da idem do kuće i da se vraćam, 40 dana sam tu spavao i to je bio jedini način da uspem. 

POBEDIĆU

Po prirodi sam veliki optimista i nikad se ne predajem, mentalno sam dosta jak. Bilo je trenutaka kada sam mislio da se približava kraj, ali prva sledeća misao je bila - pobediću.

Šta mi je najteže padalo

Meni je najteže kao pacijentu padalo kad vidim ljude pored mene. I to ne kad umiru, profesionalac sam, to sam često viđao. Taj vapaj pacijenta koji ne može da diše iako dobija maksimalnu dozu kiseonika je veoma težak. I mi lekari smo od krvi i mesa. Takođe, Novi Pazar je mali grad i mnogo ljudi se međusobno zna. Kad me neko vuče za rukav i moli me, po imenu, molim te, pomozi mi, umirem... U svakoj sobi je bio takav prizor. 

 

 

 

 

Komentari (0)

Loading