Devetogodišnji Boris iz doma za nezbrinutu decu u Bijeloj ostavio je dubok trag svojom iskrenom i potresnom ispovešću o majci koju nikada nije upoznao. Njegove reči, izgovorene pred kamerama, i danas odzvanjaju i bude snažne emocije kod svih koji ih čuju.

U trenutku kada je mali Boris govorio o tome kako zamišlja susret sa majkom koja ga je ostavila, u prostoriji je zavladala potpuna tišina – ona teška, koja ostaje dugo u sećanju.

Emisija “Velike nevolje malog Borisa”, dokumentarni rad Dragana Radulovića, ostala je upamćena kao jedno od najpotresnijih svedočenja o detinjstvu bez roditeljske ljubavi na prostoru bivše Jugoslavije.

Snimana u Domu za nezbrinutu decu “Bijela”, ova priča donela je gledaocima surovu realnost deteta koje je prerano naučilo šta znači čekanje, nada i razočaranje koje se ponavlja iznova.

Boris nije bio samo još jedno dete iz doma. Bio je dečak koji je, uz podsticaj autora emisije, pokušao da zamisli ono što mu je u stvarnom životu nedostajalo – razgovor sa majkom.

“Zamisli da tvoja mama sedi tamo, kod kamere. I da joj nešto kažeš”, obratio mu se Radulović blagim, gotovo očinskim tonom. Boris je bez oklevanja ušao u svoj zamišljeni svet.

“Zdravo, mama…”, započinje, kao da je taj susret bezbroj puta već odigrao u svojim mislima.

Zatim sam sebi odgovara, imitirajući glas majke:
“Zdravo.”

Nastavlja dalje, mirno, ali sa rečima koje nose težinu mnogo veću od njegovih godina:

“Mama, je l’ ti mene znaš? Ja znam tebe. Ti si mene rodila. Bila si trudna sa mnom… i ostavila si me.”

U njegovom glasu nema optuživanja, nema besa – samo zrelost i prihvatanje koje para dušu.

“Ja sam tebe mnogo voleo… i plakao sam za tobom. Suze su mi bile ovolike”, govori Boris, pokazujući rukama koliko su njegove suze bile velike.

Zatim dolazi trenutak koji je najviše pogodio gledaoce – njegova jednostavna, iskrena želja da bude viđen i prihvaćen:

“Ti ne znaš da ja tebe puno volim”, nastavlja odlučno. “Ja te volim, dođi da se upoznamo, da me vidiš. Da me proceniš, da vidiš li sam ja tvoj sin. Dođi lepo. Nemoj da se stidiš pred mojim mamom i tatom.”

Boris tada objašnjava da je usvojen, pa dodaje:

“Kucni se sa mojim ocem, upoznaću te sa mamom i tatom, i onda se objasni. Objasni se i – objasni!”

Više od trideset godina kasnije, ovaj snimak i dalje se iznova pojavljuje na društvenim mrežama. Svaki put izazove iste reakcije i pokrene isto pitanje – kako izgleda odrastanje bez roditeljske topline i koliko dugo takva rana može da traje.

O tome šta se kasnije dogodilo sa Borisom, javnost zna vrlo malo. Njegov život nakon tog snimka nije bio predmet medijske pažnje. Ipak, ostao je upamćen kao dečak koji je, sa samo devet godina, uspeo da izgovori ono što mnogi odrasli nikada ne uspeju – istinu o ljubavi, gubitku i potrebi da bude prihvaćen.