Kad zvezda upekne, Španci jedu samo ovo jelo: Ukusno je i osvežavajuće, a recept je jednostavan

Gaspačo je jedna od najpoznatijih hladnih supa sa Pirinejskog poluostrva i simbol andaluzijske kuhinje.

Priprema se od svežeg, sirovog povrća, a zbog osvežavajućeg ukusa idealan je izbor tokom vrelih letnjih dana.

U južnoj španskoj pokrajini Andaluziji, gde letnje temperature neretko prelaze 40 stepeni, nastalo je jelo koje savršeno oslikava jednostavnost mediteranske kuhinje – gaspačo.

Ova hladna supa od sirovog povrća vekovima je nezaobilazan deo letnje ishrane na jugu Pirinejskog poluostrva. Često se služi i kao osvežavajući napitak, a priprema se od zrelog paradajza, zelene paprike, krastavca, belog luka, maslinovog ulja, vinskog sirćeta, vode, soli i starog hleba koji se prethodno potopi kako bi supa dobila gušću i kremastiju teksturu.

Gaspačo se služi dobro rashlađen, a upravo spoj jednostavnih i kvalitetnih sastojaka daje mu prepoznatljiv svež ukus. Danas je popularan širom sveta, posebno među ljubiteljima lagane i zdrave ishrane, a osnovna verzija pogodna je i za vegetarijance i vegane.

Veruje se da koreni gaspača sežu još u doba Rimskog carstva. Rimski vojnici pripremali su jednostavnu mešavinu hleba, vode, belog luka i sirćeta koja im je služila kao hranljiv i osvežavajući obrok tokom dugih vojnih pohoda.

Kasnije su Mauri, koji su vekovima vladali delovima današnje Španije, doneli nove sastojke poput badema i maslinovog ulja, čime su dodatno uticali na razvoj jela koje će kasnije postati poznato kao gas pačo.

Međutim, prvobitni recept nije sadržao paradajz. On je u Evropu stigao tek nakon 1492. godine, posle otkrića Amerike, a tek u 19. veku nastao je crveni gaspačo kakav danas poznajemo.

Gaspačo je nekada bio hrana seljaka i pastira jer se pripremao od sastojaka koje je gotovo svako domaćinstvo imalo pri ruci.

Vremenom su osnovnom receptu dodati paprika, krastavac i luk, a danas postoji veliki broj regionalnih i modernih verzija. Neki kuvari u gas pačo dodaju avokado, peršun, jagode, lubenicu, grožđe, dimljenu papriku, pa čak i mesni ili riblji bujon.

Pre pojave frižidera i blendera gazpačo se pripremao ručno. Povrće se usitnjavalo u avanu, što je omogućavalo da supa ostane prirodno hladna i zadrži punu teksturu.

Prvo bi se usitnio beli luk, zatim bi se dodali natopljeni komadi starog hleba, maslinovo ulje i so kako bi se dobila gusta pasta. Na kraju su se umešavali veoma zreo paradajz i sirće, a smeša se ostavljala u neglaziranim zemljanim posudama u kojima se prirodno hladila isparavanjem.

Posebno je zanimljiva i varijanta ajoblanko, poznata kao beli gaspačo, koja se tradicionalno priprema u Granadi i Malagi.

 Za razliku od klasičnog recepta, pravi se od badema, belog luka, maslinovog ulja, hleba i sirćeta, bez paradajza, pa ima potpuno drugačiji, blag i kremast ukus, piše Putni kofer.