Kad god se začuju detonacije, Tetjana Ribak može samo jedno – da ostane gde jeste. Prikovana je za krevet, ne može da hoda, ne može da siđe u sklonište. U trenucima kada nebo iznad Odese para zvuk dronova i projektila, ona leži i čeka da sve prođe. Nedavno je zamolila socijalnu radnicu da joj prekrije prozore crvenim ukrasnim papirom, starim vojnim posterima i odštampanom molitvom „Oče naš“, kako više ne bi morala da gleda letelice koje joj se nadvijaju nad gradom.

Tokom poslednje dve sedmice, ruske snage su, prema pisanju Njujork tajmsa, koncentrisale intenzivne udare na Odesu – najveću ukrajinsku luku na Crnom moru. Grad je gotovo neprekidno bio izložen napadima dronovima i raketama, u, kako se navodi, najtežem talasu bombardovanja od početka rata koji traje skoro četiri godine.

Život bez svetla, toplote i vode

Tetjana Ribak, koja već godinama živi sa teškim invaliditetom, ovog meseca je provela najmanje devet dana bez električne energije. Četiri dana nije imala ni grejanje ni vodu. Socijalna radnica je bila prinuđena da joj svakodnevno donosi flaše sa vodom na sedmi sprat zgrade. Da bi se makar malo zaštitila od hladnoće, oblačila je dva para čarapa, dvoje toplih pantalona, debeli džemper i frotirni bade-mantil, a preko sebe stavljala dva ćebeta.

– Psihički ovo više niko ne može da izdrži – rekla je 64-godišnja Ribak, sedeći u svom krevetu.
– Moj nervni sistem je potpuno slomljen. Sinoć, kada je nestala struja i počelo granatiranje, sirene su bile užasno glasne. Ali još gori je bio udarni talas. Vrata i prozori su se tresli – tup, tup, tup – a ja sam ležala tamo, bez ikakve mogućnosti da pobegnem ili da se sakrijem.

Odesa pod stalnim udarima

Među stanovnicima Odese vlada uverenje da Moskva pojačava napade na grad kao vid odmazde zbog nedavnih ukrajinskih udara na rusku „flotu iz senke“, koja se koristi za transport nafte i zaobilaženje sankcija. Dok su drugi veliki ukrajinski gradovi obično izloženi periodičnim talasima bombardovanja sa pauzama, Odesa je, prema svedočenjima, gotovo neprekidno na meti još od ranih jutarnjih sati 12. decembra.

Napadi su uglavnom usmereni na luku i energetsku infrastrukturu, a prema dostupnim podacima, najmanje devet ljudi je izgubilo život.

Snalaženje u svakodnevnom haosu

Bez struje, gasa i vode, stanovnici se snalaze kako znaju. Telefone i računare pune u državnim centrima za pomoć ili u prodavnicama koje imaju agregate, dok obroke pripremaju na improvizovanim pećima na otvorenom. Namirnice poput mleka, jaja i pavlake drže u plastičnim kesama na prozorima, koristeći hladnoću kao jedini frižider. U nekim dvorištima postavljeni su veliki generatori kako bi komšije makar povremeno imale struju.

Otpornost Ukrajinaca, koja se razvila nakon ruske invazije u februaru 2022. godine, postala je gotovo svakodnevna pojava. Osamdesettrogodišnji Oleksij Kolodčuk kaže da mu nestanci struje i grejanja ne padaju teško. Više ga je pogodilo to što je zaboravio da svoj boršč iznese na hladno, pa se pokvario. Ipak, imao je poruku za ruskog predsednika Vladimira Putina:

– Ponekad pomislim da bih, kad bih mogao da mu priđem sa štapom, dobro udario Putina po glavi. Možda bi ga to dozvalo pameti, jer očigledno nešto tamo ne funkcioniše – rekao je Kolodčuk.

Umor koji prerasta u očaj

Posle skoro sedam dana bez struje, strpljenje mnogih građana Odese je popustilo. Organizovali su proteste, tražeći rešenja. Za starije ljude, suočavanje sa hladnoćom i mrakom uoči Nove godine i Božića dodatno otežava pronalaženje nade.

Valentina Avdijenko (72) kaže da joj jedinu radost donosi njen trogodišnji unuk Denis, koji je, uprkos svemu, uvek veseo. Kada se oglase sirene, viče „Balistika, balistika“, ponavljajući reči odraslih.

– Samo želim da ovo ludilo prestane. Strašno smo umorni. Kada će se sve ovo završiti? – rekla je dok je u mraku polako koračala ka svom stanu.

Rat koji lomi porodične veze

Za starije generacije koje pamte Sovjetski Savez, rat je dodatno bolan jer suprotstavlja Ukrajince i Ruse, koje su nekada doživljavali kao braću. Mahadan Farkhijev (73) proveo je 25 godina u sovjetskoj vojsci, rame uz rame sa Ukrajincima i Rusima, i ratovao u Avganistanu, gde je ranjen.

Na stolu u dnevnoj sobi drži fotografiju sebe u uniformi, sa grudima prepunim sovjetskih odlikovanja. Danas više ne razgovara sa bratom i sestrom koji žive u Rusiji.

Briga o najugroženijima

Nedavno ga je obišla Olha Demidova, socijalna radnica humanitarne organizacije „Kultura demokratije“. Zatekla ga je na kauču sa suprugom Anastasijom i njihovim 42-godišnjim sinom Andrijem, koji ima cerebralnu paralizu. Ne govori, ne hoda i hrani se isključivo pasiranom hranom. Roditelji mu menjaju pelene četiri puta dnevno. Kada su napadi najjači, premeštaju ga u hodnik.

– Kad eksplozije počnu, on stegne šake i zatvori oči dok ne prođe – kaže Farkhijev. – Jer, ne daj Bože, kuda bismo sa njim pobegli?

Demidova objašnjava da je veliki deo njenog posla postalo ohrabrivanje ljudi.

– Kada nema struje, grejanja i vode, ljudi upadaju u apatiju. Pomisle da je kraj. A onda shvate da nije. Ne smeju da odustanu. Moraju da nastave i da izdrže. Biće bolje – kaže ona.

Molitva kao poslednja nada

Za Tetjanu Ribak, ženu prikovanu za krevet u stanu na sedmom spratu, život je krenuo putem koji nikada nije mogla da zamisli. Nekada je i sama bila socijalna radnica i pomagala drugima. Posle teške operacije bubrega 2023. godine, izgubila je većinu funkcije u nogama.

Uvek je verovala da će joj u starosti pomagati deca. Međutim, tri sina – najstariji ima 45 godina, a blizanci 35 – retko dolaze jer su svi na frontu. Ćerka je prošle godine napustila Ukrajinu, slomljena stresom.

Ranije je uspevala da prespava vazdušne uzbune koje su znale da traju i po deset sati. Sada više ne može.

– Sve što želim je malo mira, makar mrvicu – rekla je. – Moje zdravlje se raspada. Snaga mi je na nuli. Više nemam čime da izdržim – prenosi Njujork tajms.